Божанствена Евхаристија

Ова Света Тајна земљу, за тебе, чини небом.

Св. Јован Златоусти

            Услед егоцентризма који је човек испољио у Едемском врту, не дуго након стварања, бива изгнан из Раја. Погрешно пројавивши своју слободу, човек је занемарио Очев дом и упутио се у „далеку земљу“. Заједница са Богом је прекинута, настао је јаз у који се угнездила смрт. Будући да је човека назначио за вечно постојање, које је овим јазом било онемогућено, свемилостиви и свечовекољубиви Отац шаље јединородног Сина не би ли пружио човеку поново шансу да вечно постоји. „Син Божији постао је Сином људским, да би синове људске учинио децом Божијом.“, говори Св. Атанасије Велики. Откривши нам се, васкрснувши, победивши смрт, дао нам је могућност спасења оставивши нам у аманет да вршимо оно чиме задобијамо вечну егзистенцију, оно чиме се обожујемо, усиновљујемо, а то је Божанствена Евхаристија, „...а ово чините у мој спомен.“

            Евхаристија, по речима Св. Теодора Студита, представља садржај и сажетак свеукупног домостроја спасења (οικονομια). То међутим свакако не подразумева понављање догађаја из Христовог живота, будући да је то немогуће, већ се у њој мистично продужава Тајна вечера, трпеза коју је Господ припремио апостолима, која у есхатолошком смислу представља Гозбу живота за све оне који се одазову Очевом позиву на свадбу Сина Његовог, јер „...многи су звани, али је мало одабраних.“(Мт 22,14). Тај брак у онтолошком смислу, између Женика - Христа и Невесте – Цркве обележавамо „свадбеним весељем“, најукуснијом гозбом која је Евхаристија. Она је најузвишеније весеље, неисказана радост у којој сва твар (и људи и анђели и природа) благодаре Творцу. Не постоји свадба са више званица јер на ову су позвани апсолутно сви, и добри и лоши, и богати и сиромашни, и праведници и грешници. Та свадба је икона будућег Царства, па према томе не може бити враћање у прошлост и прошле догађаје, већ је то по речима епископа пожаревачко-браничевског Г. Игнатија „сећање на будућност“. Управо у том есхатолошком смислу и схватамо молитву анамнезе „Сећајући се... Другог и славног доласка“. Окренути ка Истоку, са нестрпљењем чекамо будуће добаре Царства, које како говори епископ бачки Г. Иринеј Буловић „још није, али истовремено и већ јесте наступило“, јер  иако га са трептајем срца очекујемо, по речима Спаситеља оно је управо у нама, овде и сада (hic et nunc).

            Наиме, обожење се остварује у Христу, на Евхаристији. Нема обожења ван Сина, а самим тим ни ван Цркве која је Тело Његово. Предуслов за обожење је улазак у Цркву који се остварује Крштењем. Тело Христово је Тело Цркве, Тело светих, обожених „Светиње светима!“, дакле Црква је део идентитета Христовог, Црква нема своје индивидуално ја, Христос је ја Цркве. Према томе, Црква као заједница верних (браће и сестара у онтолошком, а не биолошком смислу) се као Тело Христово остварује управо на Евхаристији. Не њој се Црква не моли Христу, већ се Христос заједно са са својим Телом (Црквом) моли Оцу. Због тога су све молитве на Литургији (изузев две) упућене Оцу, будући да их епископ као икона Христова (или свештеник у име епископа) произноси. Управо из овог разлога Св. Игнатије Богоносац инсистира на епископоцентричности када говори: „Сви следујте епископу као Христос Оцу!“ Отац прима, а Син све приноси Оцу „Ти си тај који приносиш и који се приносиш, који прима и који се раздаје.“ У овом, есхатолошком, смислу схватамо молитву анафоре (узношења). Син је једини кога ће Отац услишити јер на Евхаристији Отац види само Сина, а у Њему и све верне као синове. Отац прима управо оно Тело које Христос носи и ништа мимо Сина. Само на тај начин је могуће спасење и то је смисао усиновљења, вечно заједничарење у љубави и слободи са Богом. Из тог разлога је Евхаристија Светајна, једна и јединствена, Тајна над Тајнама из које извиру и у коју увиру све остале Тајне. Разликује се од осталих богослужења и узвишенија је од свега јер управо на њој примамо пречасно Тело и Крв Господњу којима постајемо богови, „Седе Бог на сабору богова.“, откривамо и спознајемо Бога. По речима митрополита пергамског Г. Јована Зизјуласа: „Божанствена Евхаристија превасходно као чулно заједничање (а према томе и познање) са Богом, увек остаје највиши и најсавршенији вид откровења и то у оном егзистенцијалном, личносном, смислу као што вели Јеванђеље: ... и што руке наше опипаше.“(1Јн 1,1). О непојмљивом значају Евхаристије говори и Св. Никола Кавасила када каже да ко хоће да схвати Цркву треба да види Евхаристију, али не само као пуки посматрач, већ да у њој учествује, доживи је и у њој оствари своју личност.

            Нажалост, многи који себе зову хришћанима врло често проналазе баналне, неоправдане изговоре да не учествују у Евхаристији, многи шта више на њу и не долазе. Сматрају да су Крштењем измирили све „обавезе“ према Цркви или да су извршили некакав традиционални, народни обред, који су од давнина вршили њихови преци, па се то тако ваља. То су врло озбиљни проблеми са којима се Црква бори не би ли их што више искоренила. Људима је потребно предочити значај и смисао Крштења, а потом и Евхаристије као врхунца свега. Треба указати на то да је живот без Бога замаскирана, али сигурна смрт.

            Дакле, увидевши колике су сотириолошке последице које произилазе из Евхаристије могли смо схватити њену важност и значај, животоносност и неопходност за све који себе називају децом Божијом. Само Бог и Евхаристија дају смисао нашим животима, дају нам харизматичан дар да остваримо своје есхатолошко назначење.