Да постане свет, требало би да
постане идеал свакога човека, али данас то нажалост идеал није. Идеали и смисао
живота бивају везани за материјално, за пролазно, а не за оно што заиста вреди,
а то је живот вечни који је могућ само у заједници са Христом.
Човек се задовољава пропадљивим и у
смртном тражи бесмртност, уместо да је тражи у јединоме бесмртном, Богу. Бити свет не значи бити безгрешан, чинити чуда, имати виђења, већ то
значи својим животом сведочити Христа. То подразумева потпуно јединство са Њим
на Евхаристији када у себе примамо пречисто Тело и Крв Сина Божијег „Светиње
светима!“. О животима светитеља учимо из житија која представљају енциклопедију
богоугодног живота. Из њих можемо научити како чак и од највећег грешника
постати светитељ. Циљ хришћанског живота нису молитва, бденије, пост,
метанисање. То су свакако неопходна средства, циљ је задобијање Духа Светога и
обожење, усиновљење. Услов за свети живот није монаштво, већ љубав и непрекидна
заједница са Богом. Свети нас уче да ако живимо у тој заједници, већ живимо
светим животом овде на земљи. За свети живот нам не треба ни ученост, ни слава,
ни богатство, ништа што неко од нас нема, већ оно што сви могу имати, а то су
љубав и вера у Господа. Син Божији се учовечио да би се ми обожили. Сам Христос нас позива да будемо свети
говорећи: „Будите свети, јер сам и ја Свет.“
Сразмерно
расту наше вере и љубави према Богу и ближњима, расте и наше освећење. Св.
апостол Павле нас позива на стално узрастање у светости, на узрастање у висину
раста Христовог. Учи нас да је наш живот свет онолико колико је у Христу.
Немамо изговор да говоримо да је тешко бити свет. Можда и јесте тешко, али све
лакше од тога је зло и води у одвајање од Бога, дакле води у смрт. Уска врата и
тесан пут су што воде у живот и мало је оних који га налазе. Свети живот
представља продужени живот Господа Исуса Христа у људима који непрестано
заједничаре са Њим, који су Богом испуњени. Због овога нас светитељи позивају
да све чинимо за Христа и кроз Њега. Апостол Павле учи: „Све могу у Христу који
ми моћ даје“.
Светитељи
су људи који на земљи живе божанским истинама и који васцелог Господа
проживљавају као душу своје душе, као ум свога ума, као биће свога бића, као
живот свога живота. Ја више не живим него
у мени живи Христос. Свети нам својим животима показују сигурне путеве до
спасења, освећења и како савладати сваки грех, страст и зло. Не сведоче само
причама већ и делима којима доказују своју светост. Св. Јован Златоусти је
говорио: „Остави се учења само причом, подучавај животом који је најлепша
беседа!“ Заиста, само вера и прача без дела не значе ништа, мртви су.
Светитељи
нису свети сами по себи, њихова светост долази од светости Божије. Божије
светло просијава кроз њих. Они су за главну одредницу свог идентитета поставили
однос са Богом и у тај однос уврштавају све остале односе. Христос одређује
њихов идентитет и сви други односи (према родитељима, пријатељима, жени...) су подређени
и проткани овим односом према Богу који је примаран.
Оно
што свако од нас може је да се труди да својим животом сведочи Христа и да буде
човек увек и свуда, у свим приликама и околностима, да нас Христос, као свете,
за своје призна.
Нема коментара:
Постави коментар