Било једном једно острво, на којем су живели сви осећаји и људске вредности: Добра воља, Туга, Знање и међу осталима и Љубав.
Једног дана су схватили да ће њихово острво потонути, па су припремили своје бродове како би га напустили. Једино је Љубав желела остати до последњег тренутка.
Када је острво било трен од потонућа, Љубав је одлучила потражити помоћ.
Богатство је пролазило у близини и Љубај је упитала: "Богатство, можеш ли ме повести са собом?" "Не могу, много је злата и сребра на мом броду, немам места." Љубав је тад одлучила питати Понос који је пролазио на величанственом броду. "Поносе, преклињем те, можеш ли ме повести са собом?" "Не могу ти помоћи, Љубави.", одговори Понос. "Овде је све тако савршено, могла ви ми уништити брод."
Тада је Љубав замолила Тугу, која је пролазила крај отока: "Туго, молим те поведи ме са собом." "Ох, Љубави", одговори Туга, "тако сам тужна да не могу."
Када је Добра воља пролазила крај острва, толико је била задовољна да није ни чула Љубав како је дозива.
Тада Љубав зачује неки глас: "Дођи Љубави, ја ћу те повести са собом." Био је то старац у маленом чамцу.
Када су стигли до копна Љубав се искрца, а старац оде. Љубав је била толико срећна да је заборавила питати старца за име. Љубав схвати колико му дугује, те упита Знање: "Знање, ти сигурно знаш ко ме је спасио?"
"То је било Време.", одговорило је Знање. "Време?", упитала је Љубав. "Па зашто би ме Време спасило?"
Знање пуно мудрости одговори: "Зато што је само Време способно проценити колико је Љубав важна у животу."
непознати аутор
Нема коментара:
Постави коментар