Старо и модерно доба

             Црква и модерност – сукоб или сарадња? Ово је врло изазовна и тешка тема, али тема која је недовољно разматрана; тема озбиљна и важна, али се о њој ретко говори. Да ли се православље зауставило пре модерности и да ли оно функционише само у традиционалним друштвима?  Да ли је Црква носталгична за традиционалним временом и има ли за њу места у модерни?, само су нека од питања која ова тема намеће.

            Створено је мишљење да бити православан значи увек бити и конзервативан, а да је готово немогуће бити православан и савремен. Оваква размишљања су неисправна, али морамо признати да смо и ми као људи Цркве својим схватањима често давали повода другима да се запитају да ли се Црква окаменила пре епохе модерности. У сваком случају, уколико постоје неки негативни ставови Цркве према неким појавама у модерности, они се сигурно не односе на модерно доба у целини. Сукоб није толико на релацији традиционално – модерно, већ унутар саме модерности. Модерно друштво је доста слободније и либералније, али граница између либералности и анархије мора да постоји, премда је она нажалост понекад веома танка. У традиционалном времену православље је било круна друштва, срце друштва, унутрашњи принцип живота. Црква је имала врло утврђено место у држави, знало се шта од ње ваља очекивати. Данас је прекинута симфонија између ecclesia и societas.  Црква нема привилегован положај као некад, али то њу свакако не омета да врши своју дужност.

            Црква је Божански организам сачињен и од људи који живе у овом савременом свету, конкретном модерном добу. Из овог разлога Црква не сме да се понаша као да модерна пролази мимо ње, јер и савремени људи потребују спасење. Треба одговорити и на њихове проблеме и искушења која носи ово доба. Конкретно опредељење за старо или ново је непотребно, а може бити и врло опасно. Црква треба да врши своју мисију спасења у свакој епохи. Докле год не одступи од своје основне и најважније функције нема потребе за опредељивањем између старог и новог, јер она сведочи Христа који је исти и данас и јуче и у векове. Међутим, људи нису исти, нису иста ни искушења. Потребан је нови приступ, нова форма, форма разумљива савременом човеку, али суштина мора остати иста. Не можемо подучавати као да живимо у време Св. Јована Златоустог, Св. Василија Великог... јер људи који нас сада слушају нису исти они који су тада живели. Учења, догме и истине Цркве свакако морају бити исти у свим епохама, али начин комуникације, саопштавања и образлагања се мења.

            Потребно је да разумемо модерност, па онда тек да укажемо на неке мане које доноси са собом. На пример, модерност доноси интернет. Но, интернет није зло сам по себи, то је једно од најкориснијих достигнућа савремене технологије (брзо долажење до жељених података, бесплатна комуникација са људима без обзира на то у ком делу света се налазили...). Међутим, интернет постаје зло када га човек злоупотреби (ширење наркоманије, педофилије, проституције, порнографије и остале врсте интернет -криминала). Готово да нема ствари која је зло сама по себи, ми смо ти који је чинимо злом, али смо често склони томе да све ново одмах окарактеришемо као „ђавољу работу“.

             Многе табу теме престају бити табуи, већ траже своје оправдање, верификацију и  равноправност  (нпр. хомосексуализам).  У Старом завету Бог каже Мојсију: „Ако ко облежи мушкарца као жену, гадну ствар учинише обојица, камењем да се заспу!“(3Мој 20,13). У Новом завету пак се каже: „Ко си ти што судиш туђем слузи, својему господару он стоји или пада, али ће стајати јер је господар довољно моћан да га усправи?“ Видимо огромну промену. Грех је остао грех, али је приступ другачији. Тада се преступ решавао камењем, а данас надом на покајање, уразумљење и са љубављу. То нам је донео онај који је једино истинко Ново под Сунцем, Христос.

            Црква због својих чланова може мењати форму мисионарења јер се њени чланови кроз епоху мењају, али када је у питању Христос, суштина и догма Цркве, ту не сме бити компромиса. И да завршимо речима Високопречасног ректора, оца Зорана Крстића: „Ни једна историјска епоха није ослобођена греха, али ни благодати Божије, па тако ни данашња. Не постоје „свете“ и „грешне“ историјске епохе. И наша има сигурно своје предности у односу на претходне, али и недостатке. Оно што је сигурно, то је да Црква и савремени хришћани могу слободно да практкују и сведоче своју веру, у томе их нико не може спречити. Колико ће то утицаја имати на шире друштво искључиво зависи од квалитета тог сведочења и ничега другог.“