За разлику од
јелинског схватања времена које је једнообразно, циклично, за хришћане време је
линеарно, праволинијско. И док по Хераклиту све тече, све кружи, ми исповедамо
да историја има свој ток, циљ и смисао. Онај који нам је објавио крајњи циљ и
сврху овог времена, а самим тим и циљ наших живота у њему, јесте сам Син
Божији, Месија, Спаситељ, који је једино Ново под Сунцем. Извршивши домострој
спасења, Христос пре него што се вазнео дао је својим ученицима заповест да
оформе Цркву, дом духовни „Идите дакле и научите све народе крстећи их у име
Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио и ево, ја
сам са вама у све дане до свршетка века. Амин.“(Мт 28, 19-20).
Овде се међутим поставља питање шта
је та Црква, дом духовни и шта значе речи из наслова које нам упућује Св.
апостол Петар. Зашто је за нас битно да се зидамо у Цркву?
Црква је Тело Христово, а Христос је
глава Цркве. Христос је крајеугаони камен дома духовног, палате и тврђаве
спасења. Као што крајеугаони камен бива врло важан и од њега зависи хоће ли
грађевина опстати или се срушити, јер је то камен носећи, камен на коме све
почива, тако је и Христос тај који држи Цркву и због тога је како каже Св. апостол
Павле, ни врата паклена неће надвладати. Христос је камен изабрани, драгоцени,
али од људи одбачени о чему пророчки пева псалмописац Давид: „Камен који
одбацише зидари, овај поста глава од угла.“(Пс 118, 22). Христос говори о себи
у причи о злим виноградарима као о камену одбаченом, а такође и јеванђелист
Јован о томе сведочи говорећи: „Својима дође и своји га не примише.“(Јн 1,11).
Замислимо шта би се догодило са нашом кућом када бисмо одбацили носеће стубове.
Последице одбацивања Христа као крајеугаоног камена су незамисливо страшније и
погубније. У првом случају човеку ће се срушити кућа и он ће моћи да оде на
друго место да живи, али куда да оде човек који одбаци Бога, одбаци Живот?
Знајући да нас је Христос заволео
пре него ми Њега и да нас је из љубави привео из небића у биће са жељом да
вечно живимо са Њим у заједници љубави, ми уколико то исто желимо, требамо да
се зидамо у дом духовни, Цркву, Тело Његово. Разлог овог зидања није
користољубље, страх од смрти и сазнање да ћемо једино тако обезбедити себи
бесмртност већ најискренија, најчистија и апсолутно слободна љубав.
Сами и раздељени не представљамо
ништа, немамо неку вредност. Тако смо исти као гомила расутих цигала на
градилишту. Када свој живот уградимо у Цркву, наша вредност је неупоредиво
већа, наш живот постаје живот Цркве. Тада ће неко посматрајући целокупну
грађевину видети најлепше ремекдело, а не гомилу цигала. Знајмо да нисмо ми ти
који дајемо вредност Цркви, већ да је она та која нас освећује. Ово значи да
неко може и одступити од Цркве, што не значи да ће и Црква пропасти, она ће
бити вечна и неуништива као што је
вечан, силан и непролазан Христос. О вечном стајању Цркве месијански говори и
пророк Јоил: „А Јуда ће стајати до века и Јерусалим од колена до колена.“(Јл
3,20).
Христос нас је из таме извео на
светлост и учинио нас народом Божијим, царским свештенством које ће не само
себе, већ и целу твар принети на обожење и благослов Богу. Човек као свештеник
твари призван је да зидајући себе у Цркву зида и све створено. Св. Кипријан
Картагински каже: „Ко нема Цркву за мајку тај нема ни Бога за Оца.“
А где ми то присније заједничаримо
са Христом и где се више зидамо у дом духовни него ли на Божанственој
Евхаристији? Отац Јован Мајендорф каже да Евхаристија није место на ком се догађаји
из живота Христовог предлажу нашем созерцању, већ је то време и место када
Христова обожена човечанска природа постаје наша природа. Ево шта о Евхаристији
као нашем најприснијем узидавању у Тело Христово каже Св. апостол Павле: „Чаша
благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо,
није ли заједница тела Христовог? Јер један је хлеб, једно смо тело многи,
пошто се сви од једног хлеба причешћујемо.“(1Кор 11,16-17). Зидајући се,
односно причешћујући се ми постајемо удови Тела Његовог од меса Његовог и од
костију Његових.
Јединство тварног и нетварног у
Христу бива нераздељиво и несливено. Ово није парадокс једино унутар Цркве јер на Евхаристији се сви нераздељиво
уграђујемо у Христа, али се не сливамо, дакле не губимо ништа од својих
личносних, ипостасних својстава и карактеристика. Свако раззидавање и
раздељивање од Христа води у смрт и у томе се огледа егзистенцијални значај
поруке Св. апостола Петра да се као живо камење зидамо у дом духовни.
Нема коментара:
Постави коментар