Јединство Цркве у Светој Евхаристији и у епископу

 

            Од самог почетка и настанка хришћанства, јединство Цркве је било у најдубљој повезаности са вером, молитвом и деловањем црквеног сабрања. Господња молитва у Гетсиманском врту сведочи о важности јединства Цркве као и о томе да је то управо оно што Христос жели, оно за шта Он моли Оца: Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми... да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду.(Јн 17,11;21). И опет, у Делима апостолским: А сви који вероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко. (Дап 2,44). Убрзо затим се јавља исповедање вере у једну Цркву. Ступајући  у Цркву Крштењем, ми исповедамо јединство вере са свим члановима Цркве читајући Символ вере, такође када смо на Евхаристији и желимо да се причестимо, један од основних предуслова је да исповедимо јединство вере, да исповедимо веру у Свету Тројицу и веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Битно је веровати, чувати и молити се за јединство Цркве, јер један је Христос, који је глава Цркве, која је Тело Христово.

Дакле, суштину Цркве треба тражити у самој личности Господњој, јер се на Њему темељи Црква. На тај начин, Црква се описује као Сам Христос, а еклисиологија (учење о Цркви), не може бити схваћена без христологије (учење о Христу). Ако схватамо јединство Цркве као јединство у личности Христовој, лако ћемо разумети јединство Цркве у епископу и Евхаристији будући да је епископ икона Христова као предстојатељ Евхаристије.

 Евхаристија представља учешће Цркве у Христу, остварено у времену и простору, јер се само на Евхаристији збива светотајинско јединство и сателовљење у Христу, верних који се причешћују Телом и Крвљу Господњом. Међутим, није Црква само врхунска заједница сваког од верника са Богом у Христу, већ подразумева и узајамно јединство чланова Цркве, кроз које обавезно треба да дође до заједнице са Богом. Црква се, у том случају, посматра као заједница светих која се изражава кроз евхаристијско сабрање, чије видљиво средиште и глава је увек био епископ, као предстојатељ и онај који приноси Дарове.

Значење израза Црква

Интересантан је податак да се од отприлике 80 места у Новом Завету, где се помиње израз црква, њих барем 57 подразумева Цркву као сабрање на одређеном месту, то јест јединство верних у Евхаристији око епископа. Важно је нагласити да Црквом није названо било какво сабрање, већ само евхаристијско сабрање. На пример, када Апостол Павле пише посланицу и почиње је са: Цркви Божијој која је у Коринту... тада је та Црква пре свега једно конкретно сабрање Коринћана  ради свршавања Евхаристије. Евхаристија је основ и темељ Цркве, темељ Црквеног јединства и нема Цркве мимо Евхаристије. Апостол Павле на једном месту каже ...када се скупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу вама... Дакле, за Апостола Павла, скупљати се у Цркву, значи управо један одређен скуп, скуп ради свршавања Евхаристије. Отуда је јасно да је израз црква од саме своје појаве, најдубље повезан, чак и до самог поистовећивања, са савршавањем Евхаристије.

Један и многи

Свети апостол Павле је богослов јединства. Он каже: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христовог? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо. (1Кор 10, 16-17). Идеја да многи чине једно тело које је поистовећено са евхаристијским хлебом, Телом Христовим, извршиће пресудан утицај на образовање јединства Цркве. Исто онако како се мноштво зрневља жита сабира, меље и меша, па постаје један хлеб, тако и у Христу, који је небески хлеб, постоји само једно тело, у коме се нас мноштво спаја и сједињује. Христос је личност која у себи сажима многе: Који једе моје тело и пије моју крв, у мени пребива и ја у њему.(Јн 6,56) или пак, на другом месту: Останите у мени и ја ћу у вама.(Јн 15,4).

Власт Христова и јединство у личности епископа

Евхаристија представља образ небеског служења, где влада престо Божији. Према томе, свака власт у Цркви садржана је у личности Исуса Христа. Отуда се и јединство у једном Господу увек показивало на Евхаристији. Иако се слави на небесима, Христос је присутан и на земљи у Евхаристији, претварајући оно што је на небесима у земаљску и историјску стварност. Те се тако и власт Христова истински осликава на служитеље Цркве. Црквене службе нису схватане паралелно са влашћу Христовом, већ представљају образ и мистичко зрачење саме власти Христове, који је једини и превасходни служитељ.  На тај начин се епископ схвата као онај који заузима место Божије и као икона Христова. Дело епископа било је увак литургијско и било је садржано у приношењу Евхаристије. Началствујући на Евхаристији као онај који заузима престо Божији, наметнуо се у свести Цркве као онај који седи на месту Божијем. На тај начин, јединство Цркве у Евхаристији је истовремено постало и јединство у епископу. Велики учитељ Цркве, Свети Игнатије Богоносац, каже: Следите сви епископа као што је Исус следио свога Оца, а презвитере као апостоле.

Свети Игнатије Богоносац, такође доводи у нераздвојиву везу епископа са Евхаристијом и јединством Цркве, ево шта он говори: Настојте да служите једну Евхаристију, јер једно је Тело Господа нашег Исуса Христа и једна је чаша јединства крви Његове; један је жртвеник, као што је и један епископ заједно са свештенством и ђаконима. Свети Јустин Философ потврђује служење јединствене Евхаристије у сваком граду говорећи: И у такозвани дан сунца, сви који живе у градовима или по селима сабирају се на једно место. Дакле, у почетку су хришћани из села сачињавали једно евхаристијско јединство са хришћанима из града у чијој близини су живели. Тек средином другог века ће се због наглог ширења хришћанства оснивати засебне епархије у унутрашњости, на челу са хороепископом (епископ села). Важно је нагласити да 8. правило Првог васељенског сабора (325.) не дозвољава да у једном граду буду два епископа, опет у циљу очувања јединства Цркве кроз једну Евхаристију и једног епископа.

У Цркви нека све бива са знањем епископа, а без његове дозволе и знања не може се вршити ни Евхаристија нити је могуће увођење нових чланова у Цркву. Из овог разлога је Крштење у раној Цркви било вршено искључиво од стране епископа. Где је епископ тамо је и народ јер епископ отеловљује народ, односно помесну Цркву. Епископ се поистовећује са целом помесном Црквом управо због његове дубоке повезаности са Евхаристијом, где је он икона Христова. Они који Богу припадају и Исусу Христу, они су заједно са епископом, јер јединство око Епископа је јединство око Бога и у Богу. На тај начин заједница са епископом је заједница са Христом и обрнуто. Свака помесна Црква на челу са епископом је цела, васељенска Црква будући да представља целог Христа, Тело Христово у коме многи постају Један. Према томе, помесна Црква није део католичанске Цркве, већ место у коме је настањена католичанска то јест цела Црква.

Поред своје основне литургиске службе да приноси Дарове и службе власти, управљања Црквом, епископ има власт и поучавања у Цркви. Насупрот јеретицима који су цепали Цркву и нарушавали њено јединство искривљењем праве вере, презвитери Цркве нису, као они, били само учитељи, већ су имали непогрешиви благодатни дар истине. Епископи као носиоци и чувари истине православља се показују као носиоци и чувари јединства вере, а самим тим и целе Цркве. Расколничка настојања јеретика су највећа претња јединству Цркве. Наша Евхаристија потврђује нашу веру, а наша вера извире из Евхаристије, па када јеретици нарушавају веру они нарушавају и Евхаристију учествујући у некој одвојеној, засебној, непостојећој и лажној, а не јединственој, истинској Евхаристији. Раскол, шизма или раздор представљају цепање јединственог Тела Христовог.

Црква је епископоцентрична. Свети Кипријан Картагински говори: Ономе коме Црква није мајка томе ни Бог не може бити отац. А ко није са Црквом, није са Христом, као што онај који није са епископом није са Црквом, а према томе није ни са Христом, нити са Оцем. Изван Саборне Цркве не постоји Крштење, ни Евхаристија, ни епископ, као ни исправно учење (вера).

Јединство Цркве по целој васељени

Сви православни хришћани расути по целој васељени чине једну Цркву. Свест о јединству Цркве по свој васељени (по целом свету) врло рано је доведена у везу са Евхаристијом. То можемо видети у Учењу Дванаесторице које о овоме каже: Као што је ова честица (преломљеног хлеба) била расејана над горама, па је сабрањем постала једно, тако да се сабере Црква Твоја из свих крајева земаљских у Царству Твоме. У раној Цркви због појаве раскола и јереси долази до одржавања првих сабора епископа који имају за циљ општење, односно јединство Цркава у Евхаристији. Управо ће се кроз Васељенске саборе пројављивати јединство и једномислије Цркве и они ће бити ти који ће отпаднике удаљавати и искључивати из евхаристијске заједнице. Из овога је очигледно да највиши израз општег јединства лежи у заједничарењу (причешћу) у Евхаристији кроз епископа.  Ово видимо из мноштва чињеница: Сабори отпочињу служењем Евхаристије и запечаћују се њом; На саборима доносе одлуке искључиво епископи као предстојатељи евхаристијке заједнице и као носици истине коју гарантује Дух Свети који је на њима. (Ово свакако не значи непогрешивост епископа као индивидуе, већ непогрешивост Цркве која даје ауторитет учењу); Такође, да би се неко причестио у туђој епархији (у раној Цркви) морао је поседовати грамату епископа која потврђује његово место у властитој Цркви. Данас свештеници не смеју да служе на простору туђе епархије без написмене дозволе свог епископа, као и епископа у чијој би епархији служили. Епископ уступа началствовање Евхаристије епископу који му је у посети... Овим начином је врло изражајно показано да у целом свету постоји једна Евхаристија и један епископат. Сваки епископ учествује у истом епископату, не као део једне целине, веч као израз целине. Отуда је и јединство епископа који иако су многи, представљају јединство кроз истоветност мишљења. Према томе, Црква која је расејана широм света, једна је у вери и говори једним устима, јер представља истоветност свих помесних Цркава потврђених кроз истоветност мишљења епископа. Средиште јединства Цркава је у Исусу Хисту. Са Њим су дужни да се поистовете епископи одређени по свим крајевима и Њега на мистичан и ставран начин потпуно и саборно представља сваки епископ који началствује на светој Евхаристији, кроз коју се на сваком месту открива Црква Божија.

Настанак парохије

            Како сведочи садашње стање у Цркви, сабрање целе Цркве на само једној Евхаристији која је под епископом, више не постоји. Узрок томе је појава и оснивање парохија. Појава парохије је коначно означила цепање првобитно јединствене епископоцентричне Евхаристије на мноштво презвитероцентричних.

            Цела Црква која је била на одређеном месту се сабирала на једно место, углавном у недељу, ради ломљења хлебова, у једном једином сабрању које је било под епископом. У центру тог сабрања, а пред једним жртвеником налазио се трон једног епископа који је седео на месту Божијем и био сматран живом иконом Христа, у којој је изражено јединство многољудности. Око тог трона кружно су седели свештеници док су поред епископа стајали ђакони који су помагали епископу у савршавању Евхаристије. Испред, а наспрам свих њих, стајао је народ Божији, а тај чин у Цркви утврђен је крштењем да би и њиховим неопходним учешћем било установљено потпуно и савршено јединство Цркве Христове. Од свих ових надлежности, које прати одговарајућа благодат коју раздељује Дух Свети на Евхаристији, највећа и најузвишенија припада епископу. Он је призван да у име Цркве принесе Евхаристију Богу. На тај начин епископ је постао средиште кроз које се огледа јединство Цркве. Сведочанство овоме је чињеница да ,,Апостолско предање“ иако садржи све хиротоније, само у хиротонији епископа помиње приношење Дарова Евхаристије. Ту пуномоћ приноса Евхаристије није имао нико до епископ. Свештеници хиротонијом добијају благодатни дар да упраљају, поучавају и васпитавају народ. Они као сабор, синедрион на сабрању заузимају место уз епископа, али нису стекли право приношења Дарова. Од трћег века имамо  појаву приношења Дарова од свештеника.

            У почетку епископ је могао дати дозволу свештенику да га замени уколико он не би био у могућности да служи Евхаристију. Ово није значило цепање једне Евхаристије, али је у многоме допринело преласку од једне Евхаристије ка мноштву парохија. Због пораста броја хришћана постаје непрактично окупљање свих верних на једну Евхаристију и отуда појава парохија. Још један разлог за повећање литургијских овлашћења свештеника био је прогонство и убијање епископа од стране римске власти. Дакле, парохија настаје као последица потребе. Но, и даље је Евхаристија епископоцентрична и њено јединство је у епископу јер је недопустиво било какво делање презвитера без изричите заповести или дозволе епископа. Свештеник служи Евхаристију, са благословом и дозволом епископа. Неизоставан део Евхаристије јесте помињање имена епископа и то не било ког већ епископа места у коме се Евхаристија врши. Ова пракса има за циљ да парохијску презвитерску Евхаристију учини органски и неодвојиво зависном од једне епископске Евхаристије кроз коју се Црква, настањена у том месту, сједињује у једно тело. Свештеник такође не може служити без антимиса који представља видљиви благослов и дозволу епископа да свештеник у његово име врши Евхаристију. Далеко од тога да парохија представља самостално и независно евхаристијско јединство, парохија се појавила као пројава једне Евхаристије, која је под епископом. Свака парохијска Евхаристија своје постојање црпи из јединог средишта евхаристијског јединства, а то је епископски престо.

Закључак

            Евхаристијско сабрање отеловљује и открива у историји не део једнога Христа, него самога, целога и једнога Господа, који на себе заувек узима многе, да их учини Једним и да их, кроз жртву, поново изведе пред престо Очев, стога у Евхаристији није садржан неки део Цркве, већ сама Црква, цело Тело Христово. Свака појединачна Црква, окупљена око епископа и са врхунцем у личности епископа није само део целине, већ једна, света, католичанска и апостолска Црква, односно пуноћа и тело Христово. Такође, свака Црква је  пуно Тело Христово, односно цела Црква, а истовремено све те, у подједнакој мери пуне Цркве, сачињавају једну Цркву у целом свету, јер је Христос један и у њему се сједињују и спасавају многи.