УВОД
Ако ти питаш, шта је у опстанку народа важније, држава или Црква, тј.
нација или Црква, не сумњај! Црква је суштина нације, Црква је душа народа, њој
иде предност! Сва историја је пуна тог сукоба који иде од благог мешања до
најкрвавијих отпора, али мешање државе у живот Цркве, каткад је врло грубо, а
Црква то подноси, али и бори се. И сада се она, ма како изгледала повучено,
бори!, изговорио
је Свети ава Јустин Ћелијски, другом половином хх века, у време када је стање
по Српску Цркву било изразито тешко, услед атеистичке идеологије комунизма, а
по државу веома погубно, иако то нису сматрали њени тадашњи руководиоци јер су
били слепи да виде да ограђивање од Цркве – Христа, води у бездан и таму
најцрњу.
Држава је ради човека, а не човек ради државе, говорио је Свети владика Николај
Велимировић. Људи стварају државе не као крајње сврхе свог живота, већ као
помоћно средство за достигнуће моралних и духовних сврха. Незнабожачки Римљани
су ценили државу више од људских бића, а Црква цени људску душу изнад државе.
Црква није никакво филозофско друштво у коме се људи надмећу својом памећу
решавајући питање има ли Бога или нема, она сведочи Божије присуство и јављање
у свету, целокупан Христов домострој спасења. Она је та која треба да даје дух
државном уређењу, да га храни, а не да га имитира. Од ње зависи спасење државе
која је устројство од овога света, док Црква није од њега, али је у њему, због
њега. Па да ли је онда могуће говорити о дихотомији између Цркве и државе, када
држава у толикој мери зависи од Цркве? На жалост видећемо да јесте. Та
дихотомија је најизраженија била у време великих незнабожачких царева, али она
ће се нажалост јавити и у нашој црквено-државној историји.
Па, осврнимо се у прошлост, у
најраније периоде Цркве и подсетимо се укратко како је она, света и чиста,
дочекана у овом огреховљеном свету. Свет који грца у греху, очекујући
избављење, прима на своје недостојно тло, Сина Божијег. Многобошци тада
господаре познатим светом, док Јевреји као једнобожачки народ, народ Божији,
очекују обећаног Месију, Спаситаља. Када се наврши пуноћа времена, Господ Исус
Христос поче да проповеда Јеванђеље спасења али и да критикује Јеврејски народ
због њиховог погрешног схватања воље Божије, због окорелости срца. Ово је
Јевреје расрдило и они га одбацују својима
дође и своји га не примише (Јн. 1, 11). Како је народ долазио Исусу да слуша
проповеди, речи живота вечнога, Јевреји су се уплашили за свој углед и утцај у
народу па су решили да га уклоне. За то су искористили римску власт оклеветавши
Исуса да он уствари проповеда против цара, што су и потврђивали лажни сведоци.
Господ је разапет али је и васкрсао Камен
који одбацише зидари овај постаде глава од угла. Сваки који падне на тај камен
разбиће се, а на кога он падне сатрће га. (Лк. 20, 17-18). Ово сведочи о сили и важности
Спаситља. Неколицина међу народом је поверовала у Исуса као Сина Божијег и тако почеше настајати прве групе
хришћана које чињаше Цркву којој је глава крајеугаони камен, Христос.
Оклеветани од стране Јевреја хришћани
наилазе на велике потешкоће и невоље које ће трпети услед прогона које ће
спроводити Римска држава која је на њих у почетку гледала као на некакву
јеврејску секту, а потом као на узроке сваког зла које би их задесило. Током
владавине цара Нерона, држава по први пут преузима санкције против хришћанске
Цркве, стављајући је ван закона. Хришћани су оптуживани за више ствари које су
захтевале казну, у најчешћем случају смрт. Оптуживани су да су атеисти, јер нису приносили жртве
боговима и нису славили цара као бога. Пошто је једино Јеврејима било дозвољено
да цара не славе као бога, противљење хришћана је сматрано као чин против цара,
као велеиздаја и као чин против државе. Такође им је пребацивано да су неморални. Како је централни део
хришћанског живота припадао Евхаристији, а она се везивала за агапе (вечере
љубави) и како је некрштенима било забрањено присуство на агапама, створено је
мишљење да хришћани на агапама блудниче, оргијају. Због тога хришћани представљају
отпад у држави који би требало ликвидирати. Причешћивали су се телом и крвљу
Господњом, што ни један незнабожац није видео, али је о томе слушао. Створена
је слика да су хришћани људождери
који убијају своју децу, па им онда пију крв и једу тело. Према томе
"хришћане људождере" би такође требало уклонити.
Хришћани су се нашли, пре свега, на удару
државних власти, које су у њима гледале своје непријатеље. Но, осим државе,
хришћане су нападали и учени филозофи који су исмејавали хришћане да верују у
човека који је умро најсрамнијом смрћу. Кад год би државу захватиле елементарне
непогоде, то је тумачено као гнев римских богова, заштитника римског царства,
које су увредили хришћани.
Сетимо се само неких од највећих звери
које су гониле Цркву, међу којима је први, као што рекох, цар Нерон. Нерон (54-68.) је кажњавао хришћане за пожар
који је сам подметнуо у Риму. Од хришћана је правио осветљења за врт, поливао
их је катраном и палио. У његово време су мученички пострадали Свети Петар и
Павле. Цар Марко Аурелије (161-186.) је гонио Цркву јер је мрзео хришћане пошто они по његовом мишљењу
дају живот за илузију. У његово време прогони су били неподношљиви, о чему
сведочи велики број мученика, међу којима је Свети Јустин Филозоф који је био
апологета, бранилац хришћана и њихове вере. О томе колико су прогони били
страшни сведочи чињеница да су хришћани мислили да су то последња времена. Цар
Диоклецијан (284-305.) је
био један од најстрашнијих прогонитеља Цркве. Својим едиктом из 304. године је наредио да сваки
хришћанин, под сваком могућом присилом мора да принесе жртву. Напокон његов
наследник Галерије (305-311.) је
одлучио да едиктом, који је издао пред крај свога живота, обустави прогон у
потпуности. Хришћанску веру је озаконио цар Константин Велики, Миланским
едиктом 313.
године. Омогућена је
слободна градња цркава, хришћанска вера
се могла слободно проповедати и иза Цркве је стајала држава. Миланским едиктом
почиње нова епоха и боље време за Цркву као и њене односе са државом и власти.
Од тог доба па кроз историју, Црква ће
имати своје место у држави, као и утицај, некада мањи, некада већи. А какви су
ти односи били код нас, између наше Цркве и државе? Сигурно не увек онакви
какви би требали да буду, али у прошлом веку су били језиви. Мада, није увек
било тако, на срећу корењење Цркве у тадашњој Рашкој, данашњој Србији, се
одлично примило и произрасло дивне плодове.
Црква и Немањићка Србија
(златно
доба)
Осврнимо се на односе Цркве и Српске државе,
погледајмо ту хармонију која их прати од њиховог настанка па све за време Свете
династије Немањића којима, можемо слободно рећи, све почиње, барем када је у
питању наша трдиционална и црквена историја.
Византијска власт се у српским земљама
није много осећала и сводила се на потчињеност (вазалство) великог жупана
ромејском цару, коме је за време рата давао помоћне одреде. Цареви су често
смењивали велике жупане како се не би учврстили на власти. Половином XII века Рашком је управљао жупан Тихомир. Његов
млађи брат Немања је без знања и дозволе Тихомира подизао цркве у областима
којима је он управљао, жупама Ибар, Расина и Топлица. Међу браћом је избио
сукоб и Тихомир је око 1166. године збачен с престола, а Стефан Немања (1166-1196.) се прогласио за великог жупана.
Немањин средњи син Стефан се оженио византијском принцезом Евдокијом (прва
византијска принцеза на српском двору) и од свог таста, византијског цара,
добио високу титулу- севастократор.
Немања се од тада окренуо сређивању стања у земљи, искоренио богумилску јерес
која се била раширила по Србији, подигао је многе цркве и манастире, довршио
градњу своје задужбине Студенице.
Најмлађи Немањин син, Растко, није марио за световну власт и одлучио се за
живот монаха испосника. Без знања родитеља отишао је на Свету гору (Атос) и у
руском манастиру Светог Пантелејемона се замонашио и узео име Сава. Када се 1196. Немања повукао с власти, престо је
оставио средњем сину Стефану. По угледу на сина, монаха Саву, Немања и његова жена
Ана су остатак живота провели у монаштву. Као монах Симеон, Немања је отишао на
Свету гору и придружио се Сави. Од византијског цара су издејствовали дозволу и
на рушевинама једног старог манастира су подигли српски манастир Хиландар.
Симеон је умро на Светој гори и сахрањен је у манастиру Хиландару 1200. године. Проглашен је за свеца,
Свети Симеон Мироточиви.
Стефан је 1217. од папе добио краљевску круну.
После крунисања назвао се Првовенчани (први крунисани краљ целе Србије). На тај
начин Рим је признао Србију, а преко Рима и цео европски Запад. Краљ Стефан
Првовенчани, као и његов брат, монах Сава, били су свесни да је Србији за
потпуну независност неопходна самостална Црква. Сава је отишао у Никеју где га је васељенски патријарх 1219. рукоположио за архиепископа
Српских и поморских земаља. Тако је Србија добила аутокефалну цркву и стекла
пуну независност. Прво седиште српске архиепископије било је у манастиру Жичи, задужбини краљ Стефана
Првовенчаног. Мањи део становништва чинили су католици, углавном у Зетском
приморју. Српски владари су до тада подједнако поштовали православну и
католичку цркву. Немања је био крштен по католичком али се касније докрстио по
православном обреду. Мошти Светог Саве из Трнова (Бугарска), 1236, преноси његов синовац Владислав
у своју задужбину Милешеву.
Један од најумеренијих и најмирољубивијих
владара из ове династије био је Стефан
Дечански (1321-1331.).
Није се заносио освајањима и циљ му је био да сачува државу коју је наследио од
оца, краља Милутина. Његова задужбина је манастир Дечани. Наследио га је син, Душан Силни (1331-1355.), који је за разлику од свог оца
био велики освајач, што је највероватније утицало да не буде проглашен
светитељем. Припремајући се за крунисање, цркву је уздигао у ранг патријаршије тако
што је бугарски патријарх, српског архијепископа Јоаникија хиротонисао за
патријарха. Јоаникије је на Васкрс 1346. године, на државном сабору у Скопљу, уз присуство властеле и
представника Свете горе, Душана крунисао за цара Срба и Грка. Истовремено је
Душанов малолетни син Урош крунисан за краља и добио на управу старе Српске
земље. Урош ће у историју ући под називом Урош Нејаки јер неће бити у стању да
управља царством свога оца.
У то време посебну врсту поседа су чинила
црквена имања, од којих се издржавало бројно свештенство. Свештенички позив је
постао престижно занимање. Српска Црква је била уређена по византијском праву
које је превођено у манастирима. До тог доба књижевност у Срба је била
преводилачка, а први превођени текстови су били библијски. За мисионарску и
богослужбену употребу су превођени Псалтир, Јеванђења и хагиографије. Народна
књижевност се знатно развија после добијања аутокефалности, а заступљена је
била хагиографијама посвећеним првим српским светитељима. Житија Светог Симеона
су писали његови синови Свети Сава и Стефан Првовенчани, док житија Светог Саве
пишу његови ученици Доментијан и Теодосије. Писменост, која се стицала једино у
манастирима, је била основни предуслов за свештеничку и све веће службе у
држави и Цркви. Архитектура је била заступљена грађењем цркава и манастира:
Студеница, Жича, Милешева, Сопоћани, Морача, Градац, Свети Ахилије, Грачаница,
Богородица Љевишка...
И није ли ово довољан показатељ у каквом
су јединству и складу функционисале Црква и држава, чиниле су једну душу која
је само телима била на двоје раздвојена. Српску државу није било могуће
замислити без Цркве, али ни Црква никако не би сијала у свој својој величини и
сјају да није било државе, која је и сама део Цркве, онда када она то жели да буде.
А тако је било јер је Јеванђеље Светих Немањића гласило: Христос пре свега и изнад свега. Све за Христа, Христа ни за шта!
Болна је али и истинита чињеница да ђаво
походи земљу, па је дошао и у Свету Немањићку Србију и зацарио се у срцима великаша
који се поделише јер их "цар таме" превари похлепом и жеђу за власти.
Народ одступи од Господа и преста посећивати велелепне храмове, а Господ као
некада на старозаветни Израиљ, када би одступио од њега, пусти на Српску земљу
и народ пошаст у виду азијатске силе, од које је без толико успеха Свети кнез
Лазар 1389. брањаше на Светом пољу Косову,
где и живот са још небројено много мученика положи за веру и Царство небеско, а
која их коначно покори 1459. за време деспота Ђурађа Бранковића. Пала је Србија, а са њом и Српска
патријаршија. То тешко и мукотрпно време ће заиста трајати веома, веома дуго.
Комунизам
(религија
безбожника)
У Србији за време турске страховладе, није
било светлости, сва је светлост побегла са земље на небо и једино је одатле
долазила. Србија је пет векова стајала као стамена брана азијатском мору на
јужној капији Европе. Пет векова је Србија костима и лобањама свога народа
бранила Европу, Српски народ је својим костима тупио турске сабље, био је као
дивље трње око питоме руже. У то време Српска Православна Црква је једина која
чува идентитет српске државе и народа.
Потонулу лађу су извукли људи из дубине
морске, при том послу, сви су се намучили, а неки и животом платили. Српска
држава је лађа која је 500 година била под морем, али је милошћу Бога Свевишњега извучена и
спасена. Гробља и олтари, то је држава Србинова, сва је покривена гробовима
храброг народа, који је живот дао за крст часни и слободу златну, и Светим
олтарима, храмовима Божијим. Дакле, Црква Христова и народ његов иако
угњетавани, силом Божјом су опстали и Господ је сачувао државу своју као и
народ свој, јер нису продали веру праотаца својих, а по речима Спаситеља: Који претрпи до краја тај ће се спасити (Мт. 10,22). На свеопшту жалост Срби као и
старозаветни Израиљ пошто им Господ помогне, од невоља и страдања их избави,
они када им је добро забораве Га и од Њега одступе. Учине страшан преступ када
Му кажу: ,,Ниси нам више потребан, довољни смо сами себи!“. И потом као да није било довољно страдања, бола и патњи,
Српски народ учествује у још два рата светских размера, а број жртава је
несносан. И све то јер су се држава и народ одвојили од Цркве којој је глава
Христос, а Христос је живот и ко се Њега одрекне одрекао се живота, хрли у
загрљај смрти.
А да ли је рат икада оправдан?
Из јеванђела сазнајемо да наш свет није онакав
какав је Бог желео да он буде. Он је бар делимично под влашћу ,,кнезова овога света” (Јн. 12,31). Убијање, рат и смрт прате свет
од његовог настанка до данас. Искусивши страх за себе и своје вољене, човек је
могао да разуме трагику страдања, али и не да их заустави. Јеванђеље говори да
је то страдање због човекових слабости јер он сам бира, услед слободе која му
је дата, убијање, смрт и грех. Дозвољава кнезу таме да га надвлада, али Господ
Исус Христос га је победио тако што је слободно принео себе на смрт, а потом
васкрсао и тако нам дао слободу од робовања греху, смрти и сатани. А може ли
Црква на челу са Христом, који је победио смрт, икада дати благослов да се ма
какво убиство почини? Одговор је врло кратак: ,, Не може, никада!“. Црква је
убијање увек недвосмислено сматрала за зло. Чак је и Свети Василије Велики за
војнике прописао период покајања при чему би се они суздржавали од Светог
причешћа. Али шта је са Светим ратницима Константином Великим, Александром
Невским, Георгијем, Димитријем, кнезом Лазаром...? Ови примери никако не
показују да је убијање добро. Светитељи нису позивали на убијање, већ на
жртвовање. Црква је благосиљала оне који дају своје животе зарад других јер
Спаситељ каже: Од ове љубави нико нема
веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). Нису војници једини учесници у рату већ и
цела држава, народ, као и Црква.
Освајачки ратови су проклети и за њих нема
оправдања, али шта је са одбрамбеним ратовима? Проблем одбрамбених и освајачких
ратова није проблем добра и зла, већ проблем мањег и већег зла. Црква је свесна
да апсолутно добро није од овога света, оно је у Будућем веку. Свесна тога,
води се чињеница да је од два зла боље изабрати мање, па Света Црква одбрану
државе никада није, нити ће осудити, јер би лицемерно повлачење из одговорности
могло да доведе до много већег зла и до убијања наше недужне браће и сестара од
стране других. Дакле, не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме
ићи само до граница једне државе. Ако се дозволи да се држава простире докле
мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбина и
постаје империјом, то је став Цркве.
Но, ратови су прошли и Свемилости Господ
је поново избавио народ и државу од проклетства и вечне смрти, али заслепљени
народ Господа не препозна и у заносу једне атеистичке идеологије похрли још
дубље у таму и бездан. То време представља најсрамнији период Српске државе
који је Цркви, невести Христовој, нанео много зла и невоље. То је половина ХХ века, то је време комунизма, провалије између Цркве и
државе на чијем је дну смрт.
Бог,
Бог није Бог једнакости но љубави, једнакост би искључила сву правду и сву
љубав, искључила би и сав морал. Из гроба љубави ниче правда, из гроба правде
ниче једнакост. Загледајте боље у себе и видећете да ви уствари никада не
желите једнакост. Оно што ви желите није изједначење свих, но уздигнуће малих и
слабих до великих и моћних. Но немајући моћ да уздигнете мале и слабе ви
свлачите велике и моћне са њихове висине у средине малих и слабих, овим
речима се комунистима обраћао Свети владика Николај Велимировић, након Другог
светског рата, у време када је комунизам царевао у Србији (Југославији), а
управо је то и била њихова идеологија.
Пошаст комунизма је донела само смрт и
беду тоталитарне размере и тиранију. Комунизам ћемо називати атеистичком,
безбожничком идеологијом, за шта се он и сматра, али да ли у њему нема
апсолутно никаквог божанства? Једно је сигурно Јединог, Правог и Истинитог Бога
ту нема, али је он замењен богом на земљи, у Русији је то био Стаљин, у
Југославији Тито, у Бугарској Живков...
У својој књизи Човечанство: ,,Историја
морала хх века“, британски филозоф Џонатан Гловер, цитирао је једног литванског
писца који је описивао своју сопствену фасцинацију Стаљином. ,,Пришао сам
Стаљиновом портрету, узео га у руке и ставио га на сто; спуштајући главу на
своје руке, задубио сам се у њега и медитирао. Шта је требало да радим? Вођино
лице је увек било тако блажено; његове очи, увек чистог погледа, продирале су у
даљину. Чинило се да је његов продорни поглед пробадао моју собу и одлазио
негде у даљину да обухвати цео свет... Целим својим бићем, крвљу и нервима сам
осећао, овог момента, како ништа друго не постоји осим његовог драгог и вољеног
лица.“ Па да ли је комунизам ишта више
од религије базиране на лудилу и жељи за моћи, неколицине опасних људи? За Цркву су говорили да је старомодна јер
у њој има много метафизичког, а они траже разумно. Па какве везе ова
опседнутост, која је владала у срцима и умовима многих, има са разумом? Њиховом
неморалу је сметао Господ због чега су и одбацили Цркву постављајући Му питање:
,,Зашто си дошао да нам сметаш?“
Реч је Христова: Подајте цару царево, а Божије Богу. Никада није било да је Бог тражио
оно што припада цару да дамо Њему, јер је рекао подајте цару, али је цар тражио
увек оно што припада Богу. Деценијама после Другог светског рата Црква је
третирана као непријатељ државе, одузимана јој је имовина, свештенство
малтретирано излагано порузи и дискримисано у односу на остале грађане. Најтеже
је страдала СПЦ у Црној Гори. Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац
покушао је крајем рата да побегне из земље од комуниста заједно са седамдесет
свештеника. Свештеници су ухваћени и стрељани у Словенији, а митрополита
Јоаникија су убиле комунистичке снаге на челу са Владимиром Роловићем у
Аранђеловцу 1945.
У периоду од 1945. до 1960. број владика је смањен за трећину,
а свештеника за половину. Број ђака у богословијама је смањен за три четвртине.
СПЦ је изгубила 88% земљишних
поседа. Законима и другим мерама које су доносиле комунистичке власти, СПЦ је
доведена скоро сасвим до просјачког штапа. Законом о аграрној реформи и
колонизацији из 1946. године
Српској Цркви је одузето чак око 70 000 хектара земље и шума. Црквама је допуштено да
имају само по десет хектара, а једино црквама и манастирима од веће историјске
важности, који су као такви прихваћени, дозвољено је да у поседу имају око
тридесет хектара земље и тридесет хектара шума. На пример, овчарско-кабларски
манастир Благовештење, до доношења овог закона је имао 214 хектара, а од тада само десет
хектара земље и шума. Са истом величином поседа остало је и више манастира који
су имали и неколико пута веће имање. Манастир Рача који је имао 1032 хектара земље од доношења закона
је имао тридесет хектара у шта је урачунато и имање унутар порте манастира. Али
знајући за речи апостола Павла: Све могу
у Христу који ми даје моћ! (Филип. 4,13), монаштво је и даље опстало па им је држава
повећала порез од 75 000 динара
на чак 350
000 хиљада. Црква је
остала без бројних прихода и новчаних средстава којима је располагала. Новим
законом 1958. године цркви је одузето 1180 црквених зграда у вредности од
тадашњих осам милијарди динара. Свештенство и монаштво се сада није борило само
за душу већ и за голи живот.
После Другог светског рата, кад су дошли на
власт материјалисти, они су забранили апсолутно икакву везу школе и Цркве. Однос
између њих је био такав да не само да је Црква била одвојена од државе него је
држава непријатељски све чинила што се могло против Цркве. Али зато хоћеш-нећеш
има да учиш марксизам у основној школи, средњим школама, на факултету. Е сад,
за људе за које је то и слобода и демократија неће им бити слобода да се сада и
веронаука уведе у школе.
Црква се није могла мешати у било које
питање државе јер држава није дозвољавала да се њен глас о било чему чује. Са
друге стране, држава се отворено мешала у послове СПЦ, прогонима, ометањима и
претњама.
У време када комунисти покушавају у
скупштини да изгласају Конкордат (уговор који нека држава склапа са Ватиканом,
при чему Ватикан добија одређене привилегије и утицај у држави са којом је тај
уговор склопљен) на челу СПЦ се налази патријарх Варнава. Он за Конкордат
говори да је то вук у јагњећој кожи и отров који шири комунизам. Био је велики
противник Конкордата и у време када су он и његов велики углед били
најпотребнији Цркви и народу смрт га је, као по некој злој коби, покосила и
однела са историјске позорнице која ће постајати све драматичнија. Када се
упокојио иза њега су остале бриге и тешко поремећени односи између Цркве и
државе. Околност да се његов живот угасио баш када је већина у Народној
скупштини изгласала Конкордат давала је његовој смрти посебно обележје. У
свести Срба он је остао запамћен као мученик. Наследио га је Гаврило Дожић.
Патријарх је одбио све понуде о сарадњи
са окупатором. Половином септембра 1944. године пребачен је у злогласни концентрациони логор у Дахау, заједно
са Светим владиком Николајем Велимировићем. Патријарх Гаврило се одмах по
повратку у отаџбину сусрео са многим проблемима које су проузроковали
комунисти, са десеткованим свештенством, са систематским прогоном вере и
верујућег народа, са стотинама потресних извештаја о прогону свештенства од
стране милитантних комунистичких безбожника. Патријарх је у домену својих
могућности чинио што је могао да ублажи веома тежак положај Светосавске Цркве
под режимом Јосипа Броза. Његова потресна писма Брозу данас сведоче о њему и
његовом времену. Патријарх српски Др Гаврило Дожић упокојио се, под врло чудним
околностима, 7. маја 1950. године у Београду. Сахрањен је у
београдској Саборној цркви.
Његов наследник патријарх Викентије је
одбијао да призна “македонску цркву“, иако су комунистичке власти вршиле велике
притске. По речима владике Саве Вуковића, ,,под врло загонетним околностима“,
је преминуо, ,,у сваком случају његова смрт није била природна“. Преминуо је 5. јула 1958. и сахрањен је у београдској
Саборној цркви.
Следећи патријарх, Герман, је 88 пута молио власти да се настави
изградња храма Светог Саве на Врачару, која је и настављена 1985. године. Поступао је мудро, по
речима умника ,,змију глади, испод ње се вади“. Упокојио се 27. августа 1991, а сахрањен је у цркви светог Марка.
Патријарх Павле на службу патријарха
српског долази 1990. године,
то је време продуженог комунизма Слободана Милошевића, такозвани социјализам.
Стање у држави је било врло тешко, на простору бивше Југославије су беснели
грађански ратови, а патријарх Павле је прво себе, а потом и све чланове Цркве
позивао да буду сведоци вером и животом, сећајући се речи Спаситеља: Тако да се светли светлост ваша пред људима
и да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима! (Мт. 5,16). Говорио је да ће тако најбоље помоћи нашем народу у тим несрећама,
али и нашим непријатељима да сагледају истину Божју, да нам не руше Свете
храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, већ да се и они обрате
на пут покајања, правде и спасења. Често су му упућивали замерке да је тобоже
наклоњен некој од политичких опција. Опозиција га је оптуживала да је за власт
пошто се појављивао на државним скуповима. Власт, пак, да је за опозицију,
пошто се појављивао на демонстрацијама и другим опозиционим скуповима. А када
су власт и опозиција промениле места, промениле су се и оптужбе, али су оне и
даље биле по истом шаблону. Ово само сведочи о угледу поглавара Цркве у народу
и о томе како су и власт и опзиција желеле да придобију Цркву из политичких
интереса, пошто је народ милошћу Божијом и поред толиког страховитог јаза,
кренуо да се враћа Цркви, видевши да без ње нема смисла живети. Власт жели да
јој Црква служи. Свети апостол Павле учи: Нема
власти да није од Бога, зато ко се противи власти, противи се уредби Божијој!
(Рим.
13, 1-2). Тачно је да
је свака власт од Бога, али није свака по вољи Божијој, већ по допуштењу
Божијем, јер је човек слободно биће, а Господ му ни по коју цену ту слободу
неће ускратити. Дакле, од владара зависи да ли је власт по вољи Божијој, он
трба да буде свестан да је једини прави Цар Господ, Он је Цар над царевима и
Господар над господарима овоземаљским. СПЦ је оптуживана да је склона
националном уздизању, али то јасно демантује извештај са Светог архијерејског
сабора из 1992. године:
,,Осећамо несрећу сваког људског бића, као своју несрећу. Јер свака суза, свака
рана, физичка или духовна и свака кап крви, братска је суза, братска рана и
братска кап крви. Знамо да нам свима ваља изаћи пред Лице Бога Живога, као
вечног Судије, где никакав злочин и неистина неће бити оправдани“. У тим
годинама великих несрећа и искушења, Црква је тешила народ да као што после
кише гране сунце, после страдања долази васкрсење и позивала га на молитву. У
тим грађанским ратовима је било много жртава са стране Срба, тако и Хрвата и
Муслимана. Временом је кривица међусобно пребацивана, а број жртава је смањиван
или повећаван у зависности од тога како је којој страни одговарало. Када су о
овоме питали патријарха Павла он је изјавио да Срби имају за шта да се кају,
али да имају за шта да се кају и траже опроштај и Хрвати, Албанци, Европа и
Америка.
Црква се залагала за мир у држави, када
би се одржавале демонстрације и када је претило да дође до сукоба демонстраната
опозиције и власти, Црква је молила за разумност и мир, мада је обично са
негодовањем дочекивана. Када је патријарх у Божићној посланици за 1995. годину говорио о проблемима беле
куге и о абортусу као греху већем од убиства, напале су га организације женског
лобија, протестујући што се на овај начин тобоже ,,ускраћују права женама да
слободно одлучују о рађању, тј. да буду господарице својих тела“. На ово је
Црква одговорила учењем о одговорности која иде уз слободу, јер тачно је да нам
је Бог дао слободу, али слободу праћену одговорношћу. Такође 2007. је патријарх у име Цркве упутио
молбу тадашњем премијеру Србије, Војиславу Коштуници, да Влада донесе закон о
укидању пореза на додатну вредност за храну, опрему и одећу за бебе, јер ће то
помоћи сузбијању беле куге. Он наводи да је материјална ситуација у великој
мери узрок због кога се млади не одлучују да имају децу, чак ни једно.
Подпредседница странке Г17 плус, Ивана Дулић Марковић, је осудила молбу
патријарха истичући да ,,није нормално да патријарх буде најлибералнији
економиста“. Такође је поручила: ,,Ако вам нешто не ваља, идите у цркву и
молите се Богу“. Ово само показује да иако је стање између Цркве и државе
почело да се поправља, то свакако није ишло тако брзо и једноставно. После
демократских промена 5. октобра 2000. настало
је ново раздобље у односима Цркве и државе. Народне власти су Српску Цркву
прогласили стубом српства, официри Војске Србије су организовано посећивали
Хиландар, свештеници су ушли у касарне, у школе је враћена веронаука, црквама
је враћено на десетине хиљада хектара земље и шума, као и хиљаде квадрата
стамбеног простора.
Представници државе су и даље са подозрењем гледали на Цркву мислећи да
их она својим проповедима о истини, правди, поштењу и о вредности духовног
изнад материјалистичког, може угрозити, те су безуспешно покушавали да је врате
у сенку, у други план. Благодаћу и милошћу Божијом, народ се враћао Цркви и
Христу. А како и не би када се по речима владике Николаја Велимировића сваки
човек најмање три пута сети Бога: када неко други доживи неправду због њега;
када он доживи неправду због неког другог; али најупечатљивије је када умире.
Комунизам и социјализам су прошли, али су
у много чему оштетили Цркву и дан данас она носи те ране које још увек нису
зацелиле.
Црква и држава – данас
После трагичног искуства хх века,
Српски народ и држава су се нажалост удаљили од заветног идеала да нашим
народом и државом влада истоветан хришћански дух и морални закони. Удаљили су
се од оног пута којим су ишли наши преци и од оне науке која их је одржала а то
све услед једног атеистичког и материјалистичког друштва које је обележило хх
век.
,,СПЦ је лојална свакој државној власти која од ње не тражи да одступи од
Јеванђеља и од своје мисије. Поготову је лојална власти сопственог народа. Ако
би, рецимо сутра, опозиционе странке, дошле на власт, Црква би имала апсолутно
исти став као и према овој садашњој-став сарадње са државним органима у свим
областима живота где је та сарадња, усмерена на опште добро, природна и
неопходна. Ако би пак, држава посегла иза области ,,ћесаревог“ на област
,,Божијег“, одговор Цркве би гласио као и у новозаветна, апостолска времена: Богу се већма ваља покоравати него људима. Ми
не можемо бити савезници нити саветници било које партије, али морамо и можемо
бити чинилац у друштву који ће сведочити о вечним вредностима човековог живота
и бити носилац духовности, који ће људима омогућити да их политика и идеологија
не претворе у безвољне објекте“, прокоментарисао је епископ Бачки др. Иринеј
Буловић, као одговор на питање о данашњим односима Цркве и државе.
Статус цркава и верских заједница утврђен
је Законом о црквама и верским заједницама, донетим у априлу 2006. године. Битне одредбе тог Закона
су следеће:
Цркве имају статус јавних заједница од општег
друштвеног значаја и интереса. Цркве и
верске заједнице су независне од државе. Дакле, независне а не одвојене или
одбачене од државе. Цркве и верске заједнице имају право да самостално уређују
и спроводе свој поредак и организацију и да самостално обављају своје унутрашње
и јавне послове. Држава не може ометати примену аутономних прописа цркава и верских
заједница. Цркве имају право да оснивају правна лица у свом саставу. Цркве и
верске заједнице су слободне и аутономне у одређивању свог верског идентитета.
За извршење правоснажних одлука и пресуда које издаје надлежни орган цркава и
верских заједница држава пружа одговарајућу помоћ, на њихов захтев.
Осим ових начелних одредби којима је утврђен
аутономан положај цркава и верских заједница у грађанском (секуларном) правном
систему, важне су и одредбе којима се гарантују права свештеника. Наводимо
неколико таквих одредби:
Свештеници и верски службеници су слободни и
независни у обављању богослужбене делатности која се врши у складу са законом и
аутономним правом цркве или верске заједнице. Свештеници не могу бити позвани
на одговорност пред државним органима за своје поступање при обављању
богослужбене делатности. Свештеник има право да учествује у свим видовима
јавног живота. Држава не може ограничавати грађанска или политичка права
свештеника на основу његовог верског положаја или службе коју врши. Свештеник
не може бити позван да сведочи о чињеницама и околностима које је сазнао
приликом исповести. Ако надлежни државни орган лиши слободе свештеника, дужан
је да о томе одмах обавести надлежни орган цркве.
Законом о црквама и верским заједницама
прописано је да држава може да финансира верске школе, културне установе у
саставу цркава, културне, информативне и издавачке програме цркава, да
финансијски помаже изградњу и одржавање храмова, као и да дотира социјално и
пензијско осигурање свештеника који служе у неразвијеним регионима. Из укупног
државног буџета 0,12% намењено је за финансирање наведених делатности цркава и
верских заједница.
Веронаука је обавезан изборни предмет у
основним и средњим школама. То значи да је свака школа обавезна да организује
верску наставу за све ученике који се одлуче за тај изборни предмет.
Наставнике предлажу цркве и верске заједнице.
Програм и уџбенике израђује Владина Комисија за верску наставу у основним и
средњим школама. Верске школе имају организациону и програмску аутономију.
Дипломе верских школа имају исто правно дејство као и дипломе стечене у
државним образовним установама. Поред свега овога богослужење и верски обреди
могу се обављати у болницама, војним и полицијским објектима, заводима за
извршење кривичних санкција и другим институцијама и објектима, у школама,
установама социјалне и дечје заштите у пригодним приликама.
Дакле, Црква је коначно добила своје
место у држави. Бивши председник Србије Борис Тадић је истакао да је Црква
сасвим сигурно део друштва и да она треба да се пита о многим важним питањима
живота појединца и живота друштва.
Већина народа ипак исказује највеће и
недвосмислено поверење у Цркву као ,,институцију од највећег угледа у српском
друштву“, имајући на уму њену непоколебљиву и истрајну приврженост свом народу
у добру и злу, поготово тамо где је држава фактички скоро престала да
функционише, као што је случај са Косовом. Услед далеко већинског броја
албанског становништва на простору српске покрајине Косово, већина земаља је потписала
независност Косова и Метохије. Власт у Србији се са овом чињеницом није
помирила, али као да је дигла руке. Српска Црква водећи се опредељењем да ако је да живимо, да живимо у слободи, ако
је да умремо, да умремо за слободу, тај акт о независности није признала
већ га је прогласила ништавним, молећи се Господу да врати разум моћницима који
својим одлукама срамоте своје народе, истичући да је Косово срце нашега срца и
да се ми њега као своје душе не можемо одрећи јер је изгубљено само оно чега се
одрекнемо.
Још једна непримерна, шта више, богохулна
одлука државе је да се дозволи одржавање “параде поноса“ у престоном граду
Београду, коју митрополит црногорско-приморски Амфилохије назива парада срама, сматрајући да јој тај
назив више приличи. Иницијатива за
ову срамну одлуку је покренута још 2009. године када је прво требала да се одржи
ова содомска парада. По питању ње се
огласио митрополит Амфилохије у име целе СПЦ, рекавши: ,,Љубав је дата човеку да рађа; свако рођење је рођење за вјечност, а не
за смрт и ништавило. А свако дрво које плода не рађа, сијече се и у огањ се
баца. Да ли је јалова љубав- љубав? А таква је мужоложничка, геј-лезбијска
љубав, која не може и неће наследити Царства Божијега, јер је бесплодна и
јалова. Јер њен орос води у смрт и самоубиство, истовјетан је са смрћу...“ Због
ове изјаве, митрополит је оптужен како крши Устав Републике Србије, законе о
забрани дескриминације. Митрополит наводи Закон Божији који је изнад закона
овога света. Сетимо се само да су Содом и Гомор управо спаљени због те
богохулне болести разума. Свакако да нам је све на слободу, али по речима
апостола Павла, није нам на корист. Тада парада није одржана. На велику срамоту
коју су власти нанеле Српском народу дозволивши да се парада одржи, она је и
одржана 10. октобра 2010. године у Београду. Противници
параде срама су изашли на улице да се обрачунају са безбожницима које је чувала
Српска полиција. Да парада није била по вољи Божијој показали су страшни немири
на београдским улицама. Црква као што није подржала параду, тако није ни ово
насиље јер оно никада није оправдано, ма колико нам нешто сметало и ма колико
то било неисправно. Оно што је највише засметало је то што су власти на овај
начин заболе нож у леђа СПЦ. По својој слободи сви могу да бирају ко ће им бити
партнер, али не могу нешто ненормално проглашавати нормалним, ни у једној
земљи, а камоли тек у земљи Светога Саве. Но, то је ипак више ствар државе него
Цркве. Црква има свој став, а то је да не осуђује грешнике већ грех за који
нема места у Царству Божијем. Црква се брине о спасењу својих верника и има
право да укаже на девијације, а само питање одржавања оваквих и сличних
манифестација тиче се државних власти.
Ово је велики показатељ, да и у данашње
време када су Црква и држава у далеко бољим односима, нека одвојеност и неслагања
ипак постоје. Блаженопочивши професор Православног богословског факултета у
Београду, протојереј Радован Биговић оценио је да је највеће зло које штети
развоју друштва ,,супростављање грађанског и верског“. На скупу ,,Држава,
друштво и верске заједнице“, професор Биговић је изјавио: ,,Верско и грађанско
нису у супротности, јер су и верујући људи грађани“. Такође је указао да се у
образовном систему супростављају верска настава и грађанско васпитање, што не
постоји нигде у свету, а родитељи се тиме доводе у шизоидну ситуацију да бирају
да ли да им деца буду верници или грађани, а они би желели и једно и друго, а
то њихова деца и требају бити, добри верници а самим тим ће бити и добри
грађани.
ЗАКЉУЧАК
Сва историја човечанства потврђује да
закона, права и поретка може бити само онде где постоји организована држава и
где постоји вера као смисао устројства и поретка људског живота на земљи. Стога
држава и Црква, и данас представљају хоризонталу и вертикалу људског
друштва. Њихов однос се кроз историју
мењао, мења се и данас и мењаће се убудуће. Но, без обзира на све промене, то
су две константе људске заједнице без којих је она незамислива. Увек се при том
постављало питање, а поставља се и данас, како успоставити равнотежу та два
основна чиниоца, пресудно важна за развој и унапређење живота појединих народа
и друштва уопште.
Најбољи би био однос између Цркве и Државе
да власти државне воде рачуна и бригу о својим члановима, грађанима, као људима
овога света, а Црква да води рачуна о тим истим људима као својим верницима. У
Царству Небеском нисмо само тела, нисмо само земаљски него смо и душе и
небески. Кад то буде тај систем симфоније, сагласности једне, онда ће бити
добро и за Цркву и за Државу, односно за све грађане те земље, и као грађане у
грађанском смислу и као вернике вера. То би, по мом мишљењу, био најбољи начин.
За нас хришћане важи принцип Апостола Павла:
„Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, чините све на славу Божију!“
Видите да ни једење ни пијење није ван славе Божије. У том погледу и политика
може бити на славу Божију или супротно.
За разлику од државе и друштва као облика
људске заједнице, Црква представља духовну заједницу. Та свест о различитости,
али и делимичном прожимању ових заједница отвара широке могућности узајамне
сарадње, уз потребу пуне свести о дометима и границама заједничког деловања. У
противном, могућа су озбиљна застрањивања, како нам показују већ два миленијума
историје односа државе и Цркве.
Нема коментара:
Постави коментар