Једном давно сва људска осећања и сви људски квалитети нашли су се на једном скривеном месту на Земљи. Када је Досада зевнула трећи пут, Лудост је, увек тако луда, предложила: "Хајде да се играмо жмурке! Ко се најбоље сакрије победник је међу осећањима."
Интрига је подигла десну обрву, а Радозналост је, не могавши да прећути, запитала: "Жмурке? Каква је то игра?"
"То је једна игра", започела је да објашњава Лудост, "у којој ја покријем очи и бројим до милион, док се сви ви не сакријете, Када завршим, полазим у потрагу и кога последњег пронађем, тај је победник."
Ентузијазам је заплесао, следило га је Одушевљење. Срећа је толико скакала да је наговорила на игру и Сумњу и Апатију које никада ништа није интересовало. Али нису сви хтели да се играју. Истина је била против сакривања, а и зашто би се скривала? Ионако је увек, на крају, сви пронађу. Понос је мислио да је то глупа идеја, иако га је заправо мучило што он није био тај који се сетио да предложи игру. Опрез није хтео да ризикује.
"Један, два, три...", почела је да броји Лудост.
Прва се сакрила Лењост која се, као увек, само бацила иза првог камена на путу. Вера се попела на небо, Завист се сакрила у сенци Успеха који се уз муку попео на врх највишег дрвета. Великодушност никако није могла да одлучи где да се сакрије, свако јој се место чинило савршеним за једног од њених пријатеља. Лепота је скочила у кристално чисто језеро, а Срамежљивост је провирила кроз пукотину дрвета. Красота је нашла своје место у лету лептира, а Слобода у даху ветра. Себичност је пронашла склониште, али само за себе! Лаж се сакрила на крају дуге (лаже, била је на дну океана), а Пожуда и Страст у кратеру вулкана. Заборав је заборавио да се сакрије, али то није важно...
Када је Лудост избројала 999 999, Љубав још није пронашла скровиште јер је све било заузето. Угледавши ружичњак, ускочила је, прекривши се прекрасним пупољцима.
"Милион!", узвикнула је Лудост и започела своју потрагу.
Прву је пронашла Лењост, иза најближег камена. Убрзо је зачула Веру како расправља о теологији са Богом, а Страст и Пожуда су искочиле из кратера од страха. Случајно се ту нашла Завист, и наравно, и Успех, а Себичност није требала ни да се тражи, сама је излетела из свог савршеног скровишта које се показало пчелињом кошницом. Од толиког тражења Лудост је ожеднела и тако у кристалном језеру пронашла Лепоту. Са Сумњом јој је било још лакше, јер она није могла да се одлучи за склониште па је остала да седи на оближњем камену. Тако је Лудост, мало по мало, пронашла готово све. Таленат у златном класју жита, Тескобу у изгорелој трави, Лаж на крају дуге (лаже, била је на дну океана), а Заборав је заборавио да су се уопште играли.
Само Љубав нигне није могла да пронађе. Претражила је сваки грм и сваки врх планине и кад се већ разбеснела, угледала је ружињак. Зашла је међу руже, узела суву грану и бесна и изнемогла почела је да удара по прекрасним ружиним пупољцима. Одједном се зачуо болан крик. Ружино трње изгребало је Љубави очи.
Лудост није знала шта да учини. Пронашла је победу, осећај над осећањима, али је Љубав постала слепа. плакала је и молила Љубав да јој опрости и на крају је одлучила да заувек остане уз Љубав и помаже јој.
Тако је Љубав постала победник над осећањима, али је остала слепа, а Лудост је прати где год да иде...
непознати аутор
Нема коментара:
Постави коментар