Синдром стеченог губитка имунитета, Сида

Медицинско одређење сиде

            Сида се од самог свог открића показала као једна од најопаснијих вирусних инфекција. Структуру вируса губитка људског имунитета биолози су упоредили са структуром јежа, али оно што највише забрињава је брза и континуирана промена која се у њему догађа. Тај аспект вируса је оно што отежава проналазак вакцине.

            Честе вирусне болести, као што су грип или хепатитиц, јављају се унутар неколико дана, производе важније или мање важне симптоме, али када тело развије антитела, оне буду у великом делу савладане. Понашање вируса ХИВ-а је пуно другачије: на почетку су уочавају мали или никакви симптоми, а током развоја болести слаби одбрана организма зато што се вирус умножава у белим крвним зрнцима и затим их уништава. Антитела која се успеју развити у том раздобљу нису способна да униште вирус, али нам она омоућавају да га откријемо, зато што тест који открива њихову присутност открива и активну инфекцију. То је посебно важно јер се заражена особа може чинити потпуно здравом 5 или више година, па у тој фази може ненамерно заразити друге особе. Чак и у раздобљу од три до шест месеци пре него што се формирају антитела особа може пренети вирус неком другом. Постаје јасно зашто се овај вирус сматра толико опасним.

Задатак православног богословља данас

На шта мислимо када говоримо о задатку православног богословља данас? Сасвим је прикладно наше разматрање започети управо овим питањем јер се некоме може учинити да сам наслов сугерише ону врсту богословске орјентације која данас преовладава на Западу, а према којој је православље са правом неповерљиво. Ради се о свођењу богословља на дату ситуацију, то јест доба о пренаглашавању питања о релевантности богословља, релевантности схваћене искључиво у смислу зависности богословља, његовог задатка, метода и језика од „модерног човека“ и његових специфичних модерних потреба. Православље одбацује такво свођење богословља јер је први и непролазни задатак богословља да трага за Истином, а не за некаквом „релевантношћу“, да трага за богодоличним, а не за човекодоличним речима. Православно богословље одбацује прихватање света као кључног критеријума, док са друге стране темељна хришћанска заинтересованост за свет и његово спасење јесте сами разлог постојања богословља. У том смислу свако истинско православно богословље је увек било пастирско, мисионарско и пророчко и када год је у историји губило те своје кључне димензије постајало је пука интелектуална игра коју је „стварна“ Црква са правом игнорисала.