Беседа на Томину недељу, капела богословије Св. Јована Златоустог

У име Оца и Сина и Светога Духа, часни оци, уважени професори, браћо и сестре, Христос Васкрсе! Васкрсења је дан, просветите се људи, Пасха Господња Пасха; Ово је дан који Господ створи, обрадујмо се и веселимо се у њему!

Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у историји рода људскога. То је догађај који осмишљава наш живот, јер живот је узалудан ако му је последња станица смрт. Апостол Павле говори: Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па је празна и вера ваша. (1Кор 15, 13-14). Узалуд пророштва, узалуд мучеништво, узалуд сваки подвиг, узалуд крштење и молитве са сузама, узалуд и ово наше данашње Сабрање, ако смрт односи победу над Животом. Но, вером која је основ свих наших надања и потврда невидљивог, ми знамо да је Христос попут светлости истинске и незалазне одгнао таму и сен смрти од рода људскога, те са Божанственим Павлом кличемо: Победа прождре смрт. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? (1Кор 16, 55).

Беседа на Пасху, Св. Григорије Богослов

"На стражи мојој стаћу", каже предивни Авакум. И ја са њим данас стаћу на датој ми од Духа власти и созерцању, и размотрићу и познаћу шта ће ми се јавити и шта ће ми се говорити. И стадох, и разгледах: и гле човек узишао на облацима, и он је висок веома, и изглед његов као изглед анђела, и одећа његова као сјај муње која прелеће; и подиже руку своју према истоку, и повика гласом великим - глас његов беше као глас трубе, и око њега као мноштво небеске војске - и рече: " Данас је спасење свету, свеколиком видљивом и свеколиком невидљивом."

Пасха је Господња, Пасха, и опет кажем Пасха, у част ( Свете ) Тројице. Ово је нама празник над празницима, и свечаност над свечаностима, толико превазилазећи све друге. Данас само васкрсење празнујемо, не више само у нади ишчекивано, него већ догођено, које сав свет себи сабира. Зато, сваки нека приноси плод овом времену, и нека доноси празнични дар, било мали или велики, од духовних и Богу милих дарова, колико сваки има моћи.

Беседа на празник посвећен мученицима, Св. Јован Златоусти

Празници посвећени мученицима не уважавају се само због тога што долазе по редоследу, но и по усрђу оних који их празнују. А ово што рекох овако схватам.

 Ако си мученику подражавао, ако си се потрудио да и сам будеш добродетељан као мученик, па си трагом његовог мудрољубља пошао, онда си празник, мученички прославио, а ако празник и није био, поштовање мученика је подражавати му. И као што су они, који су порочни, без светковине и онда када се празнује празник мученика, тако се и добродетељни, и када није празник, светковином радују; јер је празник у чистој савести, као што је то и апостол Павле разјаснио када је рекао: “Зато да празнујемо не у староме квасцу, ни у квасцу пакости и лукавства, него у бесквасном хљебу чистоте и истине.

Јединство Цркве у Светој Евхаристији и у епископу

 

            Од самог почетка и настанка хришћанства, јединство Цркве је било у најдубљој повезаности са вером, молитвом и деловањем црквеног сабрања. Господња молитва у Гетсиманском врту сведочи о важности јединства Цркве као и о томе да је то управо оно што Христос жели, оно за шта Он моли Оца: Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми... да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду.(Јн 17,11;21). И опет, у Делима апостолским: А сви који вероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко. (Дап 2,44). Убрзо затим се јавља исповедање вере у једну Цркву. Ступајући  у Цркву Крштењем, ми исповедамо јединство вере са свим члановима Цркве читајући Символ вере, такође када смо на Евхаристији и желимо да се причестимо, један од основних предуслова је да исповедимо јединство вере, да исповедимо веру у Свету Тројицу и веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Битно је веровати, чувати и молити се за јединство Цркве, јер један је Христос, који је глава Цркве, која је Тело Христово.

Синдром стеченог губитка имунитета, Сида

Медицинско одређење сиде

            Сида се од самог свог открића показала као једна од најопаснијих вирусних инфекција. Структуру вируса губитка људског имунитета биолози су упоредили са структуром јежа, али оно што највише забрињава је брза и континуирана промена која се у њему догађа. Тај аспект вируса је оно што отежава проналазак вакцине.

            Честе вирусне болести, као што су грип или хепатитиц, јављају се унутар неколико дана, производе важније или мање важне симптоме, али када тело развије антитела, оне буду у великом делу савладане. Понашање вируса ХИВ-а је пуно другачије: на почетку су уочавају мали или никакви симптоми, а током развоја болести слаби одбрана организма зато што се вирус умножава у белим крвним зрнцима и затим их уништава. Антитела која се успеју развити у том раздобљу нису способна да униште вирус, али нам она омоућавају да га откријемо, зато што тест који открива њихову присутност открива и активну инфекцију. То је посебно важно јер се заражена особа може чинити потпуно здравом 5 или више година, па у тој фази може ненамерно заразити друге особе. Чак и у раздобљу од три до шест месеци пре него што се формирају антитела особа може пренети вирус неком другом. Постаје јасно зашто се овај вирус сматра толико опасним.

Задатак православног богословља данас

На шта мислимо када говоримо о задатку православног богословља данас? Сасвим је прикладно наше разматрање започети управо овим питањем јер се некоме може учинити да сам наслов сугерише ону врсту богословске орјентације која данас преовладава на Западу, а према којој је православље са правом неповерљиво. Ради се о свођењу богословља на дату ситуацију, то јест доба о пренаглашавању питања о релевантности богословља, релевантности схваћене искључиво у смислу зависности богословља, његовог задатка, метода и језика од „модерног човека“ и његових специфичних модерних потреба. Православље одбацује такво свођење богословља јер је први и непролазни задатак богословља да трага за Истином, а не за некаквом „релевантношћу“, да трага за богодоличним, а не за човекодоличним речима. Православно богословље одбацује прихватање света као кључног критеријума, док са друге стране темељна хришћанска заинтересованост за свет и његово спасење јесте сами разлог постојања богословља. У том смислу свако истинско православно богословље је увек било пастирско, мисионарско и пророчко и када год је у историји губило те своје кључне димензије постајало је пука интелектуална игра коју је „стварна“ Црква са правом игнорисала.

Беседа на Рождество Христово Св. Григорија Богослова, скраћена верзија

Христос се рађа - прослављајте! Христос са небеса - сусрећите! Христос на земљи - узвисите се! “Певајте Господу сва земљо”(Пс. 95, 1); и да обоје заједно кажем: “Узвеселите се небеса и зарадуј се земљо”(Пс. 95,11) - зарад Наднебескога, који затим (постаде) Земаљски. Христос је у телу - страхом и радошћу обрадујте се; страхом - услед греха, радошћу - ради наде. Христос је од Дјеве - жене девственујте, да Христу мајке постанете. Ко се не би поклонио Ономе од почетка? Ко не би славио Последњега?
Опет се тама развејава, опет настаје светлост (Пост. 1,2-4); опет Египат бива кажњен тамом, опет стуб (светлости) обасјава Израиљ (Изл. 10, 21: 13, 21) - “Народ који седи у тами” незнања, нека види велику светлост (бого)познања (Ис. 9, 2). “Старо прође - ево све ново постаде”(2 Кор. 5, 17). Слово (старозаветно) се повлачи, Дух осваја. Сенке нестају - Истина наступа (Рм. 7, 6: 2 Кор. 3. 6; Кол. 2, 17: Јевр. 8. 5:10, 1). Мелхиседек се испуњује: Онај који је (као Бог) без матере - постаје (сада као Човек) без оца (Јс»р. 7, 3): без мајке претходно (у првом рођењу), а без оца у другом (рођењу, тј. оваплоћењу). Закони природе се укидају! Јер треба да се испупи горњи свет. Христос заповеда, немојмо се успротивити.”Сви народи запљескајте рукама”(Пс. 46, 2), “јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Којега је власт на рамену Његовом јер се узноси заједно са Крстом - и назива се име Његово: Анђео Великог - то јест Очевог - Савета”(Ис. 9, 5). Нека Јован узвикне: “Припремите пут Господњи”(Мат. 3, 3). И ја ћу узвикнути значење овога дана: Бестелесни се оваплоћава, Реч (Логос;) добија дебљину (тела), Невидљиви бива виђен, Недодирљиви постаје опипљив, Ванвремени добија почетак, Син Божји Син Човечији постаје, “Исус Христос - јуче и данас и у векове исти” (Јевр.13,8).