Сањао сам да разговарам са Богом. "Дакле, ти би разговарао са мном?", рече Бог. "Ако имаш времена", рекох. Бог се насмеши. "Моје је време вечност. Шта си ме хтео питати?" "Шта те највише изненађује код људи?" Бог одговори:
"Што им је детињство досадно, журе да одрасту, а затим би поново желели да буду деца. Што троше здравље да би стекли новац, а затим троше новац да би вратили здравље. Што рразмишљају тесно о будућности, заборављајући садашњост, на тај начин не живе ни у садашњости ни у будућности. Што живе као да никада неће умрети, а онда умру, као да никада нису живели."
Бог ме узе за руку. Остадосмо у тишини. Онда упитах: "Као родитељ, које би животне поуке желео да твоја деца науче?" Осмехујући се Бог одговори:
"Да науче да никога не могу присилити да их воли, могу само волети. Да науче да није највредније оно што имају, већ ко су у животу. Да науче како се није добро упоређивати са другима... Да науче како није богат онај човек који највише има, него онај коме најмање треба. Да науче како је довољно само неколико секунди да се дубоко повреди вољено биће, а затим су потребне године да се излечи. Да науче опраштати. Да схвате како постоје особе које их воле, али то не знају рећи, ни показати. Да науче да се новцем не може не може све купити. Да науче да две особе могу посматрати исту ствар, а видети је различито. Да науче да је прави пријатељ онај који зна све о њима али их ипак воли. Да науче како није увек довољно да им други опросте, морају и сами себи опростити. Људи ће заборавити шта си рекао, људи ће заборавити шта си учинио, али никада неће заборавити каква си осећања у њима пробудио...
непознати аутор
Нема коментара:
Постави коментар