Св. тајна покајања и исповести

Није могуће говорити о Исповести, а да претходно нешто не кажемо о покајању. Када човек сагледа своју грешност и када спозна себе, тада га тишти његово стање и то га одводи у покајање и будност. Тако он прекорева себе и напредује у врлини. Доћи до овога није лако, захтева се стално напрезање и напорне борбе, а велику помоћ пружа исповедање. На исповести и уз помоћ духовног оца човек изнова налази себе, преумљује се и враћа Богу.

            ,,Лако је исповедити да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мог битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно.“ каже о. Александар Шмеман.

Агонија екуменизма – Хартфордски апел

Јануара 1975. седамнаест америчких теолога, припадника различитих америчких Цркава, окупили су се на академији у Хартфорду како би разговарали о заједничкој хришћанској реакцији на 13 лажних и погубних секуларних идеја које подривају савремено Хришћанство и његов утицај у друштву. Након што је комисија детаљно претресла сваку од тачака, усагласила се око текста познатог као „Хартфордски апел“. Реакција на апел је надмашила сва очекивања. И у Америци, а посебно у Европи „Апел“ је дочекан са одобравањем, ругањем, бесом, а код верника са осећањем огромног олакшања што је неко коначно рекао оно што је требало одавно да се каже. Онај који је учествовао у овим седницама и који је потписао овај „Апел“ био је и о. Александар Шмеман. Отац Шмеман је замољен да напише есеј о коме ћемо овде говорити, али пре тога да наведемо одломке из Хартфордског апела како бисмо се бар делимично упознали са његовим текстом.

Беседа на Крстовдан

У име Оца и Сина и Св. Духа,
Часни Оче, драга у Христу браћо, 
Узневши се на крст, добровољно, истоименом Твоме новом народу милости Твоје даруј, Христе Боже, развесели силом твојом православни род наш, победу дајући му над непријатељима, јер за помоћ има Твоје оружје мира, крст као непобедиву победу., певамо у кондаку празника Воздвижења часнога крста, који данас прослављамо. И заиста, крст је оружје мира које у себи носи силу исцељења, обновњеља, васкрсења и непобедиве победе. Крст је символ рата са грехом, смрти и сатаном, а мира са Богом. Символ пута од смрти у живот, пута који нас води пред врата Царства, символ победе над смрћу, и средство којим се долази до Васкрсења. ,,Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и нека узме крст свој и за мном нека пође! (Мт 16,24), позивао је и сада позива Спаситељ све људе овога света.

Рођење Пресвете Богородице

Небески владика; човек народа, еп. Андреј Ћилерџић

О БРАКУ, митрополит Иларион Алфејев

Будући да сам монах, ја на крају крајева, ништа о браку не могу рећи из сопственог искуства. Оно на чему ја заснивам (ово предавање) је искуство контаката са јако много људи, међу којима и брачних парова, са којима сам близак и са којима се знам много година.

Црква брак схвата као тајну, при чему није тајна само венчање, него сав брак као савез мужа и жене. Ни једна религија, ни један поглед на свет не односи се према браку тако као хришћанство које благослови чудо сједињења двоје људи у једно тело, једну душу и један дух.

"Добро нам је овде бити" - Преображење Господње, митрополит Иларион Алфејев

У земаљском животу Господа Исуса Христа било је веоа мало радосних, светлих тренутака. Бог се оваплотио, дошао у овај свет најпре зпог тога да би се погрузио у нашу таму, поделио са нама муку и свакодневницу људског живота. Управо је зато Господ Исус Христос толико времена проводио с грешним људима, који су требали очишћење, просвећење, спасење. Управо је зато Господ за Себе изабрао крсни пут, пострадао за људе, био одбачен од њих, био пљуван и ударан (заушение), примио крсну смрт и сишао у ад, да би сво то пространство где је до Његовог доласка царовало зло, напунио својим божанством и светошћу.

СРПСКА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ, Епископ Бачки Иринеј (Буловић)

- Пре неколико месеци новине "Радоњеж" објавиле су материјал са потписом ђакона Андреја Курајева о томе, да је Српска Црква изашла из ССЦ и из екуменског покрета. Колико ова информација одговара истини и какав је данас однос Српске Цркве према екуменском покрету?

 

Хвала Воскресшему, Константин Романов

Хвалите Господа с небес
И пойте непрестанно:
Исполнен мир Его чудес
И славой несказанной.

Хвалите сонм бесплотных сил
И ангельские лики;
Из мрака скорбного могил
Свет воссиял великий.

Хвалите Господа с небес,
Холмы, утесы, горы!
Осанна! Смерти страх исчез.
Светлеют наши взоры.

Любовью к ближним пламенея, Алексей Константинович Толстой

Любовью к ближним пламенея
Народ смиренно Он учил.
Он все законы Моисея
Любви закону подчинил.
Не терпит гнева Он, ни мщенья,
Он проповедует прощенье,
Велит за зло платить добром.
Есть неземная сила в Нём:
Слепым Он возвращает зренье,
Дарит и крепость и движенье
Тому, кто был и слаб и хром.
Целя недуг, врачуя муку,
Везде Спасителем Он был,
И всем простёр благую руку
                                              И никого не осудил.

Эти бедные селенья, Ф. И. Тютчев

Эти бедные селенья,

Эта скудная природа –

Край родной долготерпенья,

Край ты русского народа!

Не поймет и не заметит

Гордый взор иноплеменный,

Что сквозит и тайно светит

В наготе твоей смиренной.

Удрученный ношей крестной,

Всю тебя, земля родная,

В рабском виде Царь небесный

Исходил, благословляя.

.

Отец людей, Отец Небесный!, Пушкин, Александр

Отец людей, Отец Небесный!
Да имя вечное Твое
Святится нашими сердцами!
Да прийдет Царствие Твое,
Твоя да будет Воля с нами,
Как в небесах, так на земли!
Насущный хлеб нам ниспошли
Твоею щедрою рукою,
И как прощаем мы людей,
Так нас, ничтожных пред Тобою,
Прости, Отец, Своих детей;
Не ввергни нас во искушенье
И от лукавого прельщенья
Избави нас...

Распятие, Анна Ахматова

Хор ангелов великий час восславил,
И небеса расплавились в огне.
Отцу сказал: «Почто Меня оставил?»
А Матери: «О, не рыдай Мене...»

Магдалина билась и рыдала,
Ученик любимый каменел,
А туда, где молча Мать стояла,
Так никто взглянуть и не посмел.

Красною кистью, Марина Цветаева

Красною кистью
Рябина зажглась.
Падали листья.
Я родилась.

Спорили сотни
Колоколов.
День был субботний:
Иоанн Богослов.

Мне и доныне
                                                          Хочется грызть
                                                          Жаркой рябины
                                                          Горькую кисть.

Подражание псалму (Псалом 1), Н. М. Языков

Блажен, кто мудрости высокой
Послушен сердцем и умом,
Кто при лампаде одинокой
И при сиянии дневном
Читает книгу ту святую,
Где явен Божеский закон:
Он не пойдет в беседу злую,
На путь греха не ступит он.
Ему не нужен пир разврата;
Он лишний гость на том пиру,
Где брат обманывает брата,
Сестра клевещет на сестру;
Ему не нужен праздник шумный,
Куда не входят стыд и честь,
                                           Где суесловят вольнодумно
                                           Хула, злоречие и лесть.

Два чувства дивно бли́зки нам, А.С.Пушкин

Два чувства дивно бли́зки нам,
В них обретает сердце пищу:
Любовь к родному пепелищу,
Любовь к отеческим гробам.

На них основано от века,
По воле Бога самого,
Самостоянье человека,
Залог величия его.

Животворящая святыня!
                                                          Без них душа была б пуста.
                                                          Без них наш тесный мир — пустыня,
                                                          Душа — алтарь без божества.

Девушка пела в церковном хоре, Александар Блок

Девушка пела в церковном хоре 

О всех усталых в чужом краю, 

О всех кораблях, ушедших в море, 

О всех, забывших радость свою. 

Так пел ее голос, летящий в купол, 

И луч сиял на белом плече, 

И каждый из мрака смотрел и слушал, 

Как белое платье пело в луче. 

И всем казалось, что радость будет, 

Что в тихой заводи все корабли, 

Что на чужбине усталые люди 

Светлую жизнь себе обрели. 

                                        И голос был сладок, и луч был тонок, 

                                        И только высоко, у Царских Врат, 

                                        Причастный Тайнам,- плакал ребенок 

                                        О том, что никто не придет назад.

Отцы пустынники и жены непорочны, А. С. Пушкин

Отцы пустынники и жены непорочны,

Чтоб сердцем возлетать во области заочны,

Чтоб укреплять его средь дольних бурь и битв,

Сложили множество божественных молитв;

Но ни одна из них меня не умиляет,

Как та, которую священник повторяет

Во дни печальные Великого поста;

Всех чаще мне она приходит на уста

И падшего крепит неведомою силой:

Владыко дней моих! дух праздности унылой,

Любоначалия, змеи сокрытой сей,

И празднословия не дай душе моей.

Но дай мне зреть мои, о боже, прегрешенья,

Да брат мой от меня не примет осужденья,

                                        И дух смирения, терпения, любви

                                        И целомудрия мне в сердце оживи.

НАДПИСЬ В ЕВАНГЕЛИЕ, великий князь Константин Романов

Пусть эта книга священная 

Спутница вам неизменная 

Будет везде и всегда.

Пусть эта книга спасения 

Вам подает утешение 

В годы борьбы и труда.

Эти глаголы чудесные, 

Как отголоски небесные 

В грустной юдоли земной,

Пусть в ваше сердце вливаются - 

И небеса сочетаются 

                                                  С чистою вашей душой.

У меня в Москве, Марина Цветаева

У меня в Москве — купола горят!

У меня в Москве — колокола звонят! 

И гробницы в ряд у меня стоят, — 

В них царицы спят, и цари. 

И не знаешь ты, что зарей в Кремле 

Легче дышится — чем на всей земле! 

И не знаешь ты, что зарей в Кремле 

Я молюсь тебе — до зари.

Русь ("Ты и во сне необычайна..."), Александр Александрович Блок

Ты и во сне необычайна.

Твоей одежды не коснусь. 

Дремлю - и за дремотой тайна, 

И в тайне - ты почиешь, Русь. 

Русь, опоясана реками 

И дебрями окружена, 

С болотами и журавлями, 

И с мутным взором колдуна,

Умом Россию не понять, Ф. И. Тютчев

Умом Россию не понять,

Аршином общим не измерить:

У ней особенная стать –

В Россию можно только верить.

Петух на церковном кресте, Иван Алексеевич Бунин

Плывет, течет, бежит ладьей,                                                            Плови и тече ко лађа током,

И как высоко над землей!                                                                   а како над земљом је високо!

Назад идет весь небосвод,                                                                  Назад се креће цео свод неба

А он вперед — и все поет.                                                                 а он унапред, и пева, пева:

Поет о том, что мы живем,                                                                да живимо на свету знаном,

Что мы умрем, что день за днем                                                       да умрећемо, да дан за даном

Идут года, текут века –                                                                       пролазе лета, векови теку,

Вот как река, как облака.                                                                    налик на облаке и на реку.

Поет о том, что все обман,                                                                И да је све обмана, вели,

Что лишь на миг судьбою дан                                                           да нам судбина за трен додели

И отчий дом, и милый друг,                                                              дом родни, милог друга глас,

И круг детей, и внуков круг,                                                               и децу и унуке око нас,

Да вечен только мертвых сон,                                                           да вечан само он је сам,

Да Божий храм, да крест, да Он.                                                       сан смрти, крст и Божији храм.

О васпитању деце

Драги родитељи,

пре свега желим да Вам напоменем да сигурно нисам најкомпетентнија особа по питању ове врло важне и одговорне теме, будући да немам лично искуство (немам децу), стога све моје ставове можете аутоматски одбацити и прогласити неисправним, али Вас молим да без предрасуда о њима бар размислите, можда није баш све о чему ћу говорити потпуно неосновано.

Говорим Вам о стварима које свакако знате боље од мене, али сам научио да је човек биће које је потребно кад-кад подсећати и о најочигледнијим стварима, о стварима које и више него одлично познаје, али их врло често превиди. Најчешће оно што се подразумева бива заборављено и гурнуто на маргину, јер је толико подразумевано да се о томе и не говори, а оно о чему се не говори кад тад изветри, испари...

Прича о пријатељству

Неки човек, његов коњ и пас путовали су друмом. Када су се задесили задесили поред једног огромног дрвета, удари гром и све их покоси. Али човек није схватио да је напустио овај свет, па је наставио пут са своје две животиње...

Пут је био тежак и дуг. Стално су се пењали узбрдо, сунце је пекло и били су преморени, знојави и жедни. Иза једне окуке угледаше велелепну капију, сву од мермера, која је водила на трг поплочан златним плочама, насред трга стајала је чесма из које је текла кристално бистра вода. Путник, се обрати чувару на улазу:

"Добар дан."

"Добар дан" - одврати стражар.

"Које је ово лепо место?"

"То вам је небо."

Истинска љубав, љубав за вечност

Уобичајени радни дан у ординацији, око 08:30, kада је старији господин, око 80 година, ушао у чекаоницуу. Имао је рану на палцу коју је требало прегледати. Одмах је рекао да је у журби јер има састанак у 9 сати.

Замолио сам га да седне и причека знајући да ће проћи можда и више од сат времена прије него што ће га неко прегледати. Стално је погледивао на сат.

Одлучио сам да га ја прегледам обзиром да нисам имао других пацијената. Прегледао сам рану. Рана је била добро па сам разговарао с другим лекаром, и добио сам потребан материјал за санирање ране. Када сам се побринуо око његове ране, упитао сам га зашто тако жури. Било је чудно јер стари људи имају доста времена за оно што желе. Господин ми је рекао да се жури у старачки дом на доручак са супругом.

Распитивао сам се како је њено здравље. Рекао ми је да је она тамо већ дуже време и да има Алзхеимерову болест. У разговору сам га упитао хоће ли се његова жена љутити ако мало закасни... Одговорио је да она више не зна ко је он и да га већ 5 година не препознаје.

Био сам изненађен и упитао га:

"А ви и даље идете сваког јутра код ње иако она не зна ко сте?"

Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао: "Она мене не зна, али ја њу знам ..."

Телом су ми прошли трнци. Једва сам суздржавао сузе. Када је напустио ординацију рекао сам себи:

"То је љубав коју желим у свом животу."

Истинска Љубав није ни физичка, ни филмска-романтична, истинска љубав је прихватање свега што је било, што јесте, што ће бити​​, и што неће бити.

Најсретнији људи не морају имати најбоље од свега;

Они ће направити најбоље од свега што имају!

непознати аутор

Две приче о снази воље, вере, наде и упорности

Два су се мала пријатеља клизала по залеђеном језеру.

Био је облачан и хладан дан. Дечаци су без страха уживали у клизању. Лед се изненада проломио и један од њих пропаде у воду. Вода није била дубока, али се лед почео стезати.

Други је дечак отрчао на обалу, дохватио камен и појурио до унесрећенога. Свом Снагом разбијао је лед и ухвативши пријатеља за руку, извукао га из воде.

Кад су стигли ватрогасци и схватили шта, се догодило, зачуђено су питали:

"Како ти је то успело? Како си могао тим малим каменом и слабим рукама разбити тако дебели лед? "

У том моменту, се огласио неки старац:

"Ја знам како је успео!"

"Како?" - Упитали су га ватрогасци.

Старац је одговорио:

"Није било никога да му каже како је то немогуће."

непознати аутор

Зашто људи вичу када су љути? Прича о удаљивању људи...

Једном је учитељ питао своје ученике:
"Зашто људи вичу кад су љути?"
Ученици су размишљали неко време:
"Зато што изгубимо стрпљење - зато вичемо" рече један.
"Али, зашто би викао ако је особа поред тебе?" Пита учитељ - "зар није могуће говорити тихо и лагано?"
Ученици су давали још неке одговоре, али ниједан није задовољио учитеља.
Напослетку је објаснио:
"Када су две особе у свађи, љутите, њихова се срца јако удаље ... Зато морају викати једно на другога, како би њихов крик премостиo удаљеност и како би се могли чути. Што су љући, гласније морају викати јер је удаљеност међу њима све већа.

Писмо учитељу, Abraham Lincoln

,,Данас мој мали син креће у школу и све ће му тамо неко време бити страно и ново и зато бих молио да будете нежни према њему. Он креће у пустоловину која га може одвести преко континената у авантуру коју ће можда пратити ратови, трагедија и патња. Такав ће живот захтевати веру, љубав и храброст. Стога, драги учитељу, молим Вас ухватите га за руку и научите га ономе што мора знати. Научите га, али благо, ако можете. 

Научите га да на сваког непријатеља долази и један пријатељ. Мораће научити да сви људи нису праведни, ни искрени. Али научите га такође да на сваког подлаца долази један херој, на сваког поквареног политичара један предани вођа.

Научите га да десет зарађених центи вреди много више него један нађени долар, да је у школи много часније грешити него варати. Научите га како достојанствено губити и како уживати у победи када добија. Научите га да буде обазрив са обазривима, а непопустив са грубима. Научите га одмах да је најлакше надвладати насилнике.

11 ствари које нисте и нећете научити у школи, Bill Gates

Bill Gates, амерички бизнисмен и информатичар, оснивач компаније Microsoft, и један од најбогатијих људи у данашњем свету, недавно је одржао говор у Средњој школи о 11 ствари које нисте и нећете научити у школи. 

Правило 1: Живот није фер, навикни се на то.

Правило 2: Свет не интересује твоје самопоштовање. Свет прихвата ако постигнеш нешто пре него што се почнеш осећати добро у својој кожи.

Правило 3: Нећеш зарађивати 60 000 долара годишње чим изађеш из средње школе. Нећеш бити потпредседник са службеним телефоном, све док то не зарадиш.

Правило 4: Ако мислиш да ти је учитељ строг, чекај док не добијеш шефа.

Правило 5: Печење хамбургера није ти испод части. Твоји преци имали су другу реч за печење хамбургера: звали су то приликом.

Прича о сујети

Једна утицајна личност, из енглеског политичког живота, гњавила је премијера Дизраелија да јој додели титулу барона. Премијер није знао како да удовољи том човеку, па му је на крају рекао:

..Жао ми је што не могу да Вам доделим титулу, али могу да Вам понудим нешто још боље. Реците својим пријатељима да сам Вам понудио титулу, а да сте је Ви одбили."

"Сујетан човек не тражи да га цените, него да му се дивите."-Јован Дучић

Девојчица због које је свет занемео на 6 минута

Литургијске недоумице и неправилна пракса

     Молећи Господа да ово наше кратко излагање буде многима душекорисно и Њему благопријатно,  решисмо да данас на празник Св. Прокопија, мученика Христовог, промуцамо коју реч о две неправилне праксе које су се потпуно неосновано и неоправдано укорениле у служење Свете Евхаристије. Већ смо понешто срицали о тропару Трећег часа и Молитви Господњој (,,И на земљи као на небу"), а данас бисмо указали на још два погрешна додатка која сведоче о непознавању смисла текста Св. Литургије од старне многих свештенослужитеља. Не осуђујући и не укоревајући никога, са братском љубављу вас позивамо да посветите пар минута свог драгоценог времена на читање ових предивних коментара епископа Атанасија и понеког нашег скромног запажања.

Предговор преводу божанствене Литургије, Св. Јустин Ћелијски

Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна — света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Јер она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскоши Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Јер је Света Литургија: Црква са Христом и у Христу и Христос међу нама и у нама.

У светој тајни Крштења дат је сав свети програм и свети подвиг човекова спасења и обожења: сјединити се са Христом, обући се у Христа, охристовити се, обогочовечити се (Гал, 3, 27; Рм. 13, 14; Кол. 3, 9—12). А тај свети програм, а тај све­ти подвиг: то охристовљење, то обогочовечење остварује се најсавршеније у светој тајни Евхаристије, у светој тајни Литургије. Ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав богочовечански домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостро]а спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога домостроја спасења". Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом". И смерни причасник пре светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин". Посреди је страшна и изузетно огромна тана; причасник сав трепти „гледајући боготворећу Крв и Тело" и причешћујући се њима, и доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 19; Кол. 2, 10).

Човек је од Бога тражио...

Човек је од Бога у молитви тражио снагу и Бог му је дао потешкоће које су га оснажиле.

Тражио је мудрост и Бог му је дао проблеме које је требало решити.

Тражио је богатство и Бог му је дао тело и мозак да може радити.

Тражио је храброст и Бог му је дао препреке које је требало савладати.

Тражио је љубав и Бог му је дао људе којима је требало помоћи.

Тражио је услуге и Бог му је дао прилике...да се моли, прашта и воли.

непознат аутор

Беседа о правој вери, Свети Сава, сабор у Жичи 1221.

(1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

(2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

Вапај Срба Косова и Метохије, умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије Јевтић

Ако те заборавим, Косово - Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме, aко те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.

Благословен си, Господе, Боже Отаца наших, и праведна су сва дела Твоја, и истинит си у свему што чиниш, и прави су путеви Твоји, и судови Твоји истинити и спасоносни.

Судбе истинске и праведне, и карање спасоносно, учинио си над нама у свему што си нам учинио, и што си навео на нас, и на народ наш и земљу нашу, због грехова наших. У истини и правди Твојој предао си нас у руке непријатеља безаконих, мрских одступника и безбожника домаћих, и поробио нас туђинским господарима неправедним, и тирјанину светском злобнијем од свих на земљи.

Ти се разгњеви и ми сагрешисмо, рекао је неко од слугу Твојих у старини. а нама је приличније да кажемо: Ми сагрешисмо, и Ти се зато разгњеви. И заиста сагрешисмо, и безаконовасмо, и одступисмо од Тебе и од завета Твога; прегрешисмо у свему, заповести Твоје спасоносне не послушасмо, нити одржасмо, нити сатворисмо, као што си нам заповедио, да нам добро буде.

И сада, Господе, не можемо отворити уста своја; посрамљење и поруга постасмо свима људима, и свему роду људском на земљи. Јер, Владико Господе, умањисмо се већма од свих народа у свету, и понижени смо по свој земљи нашој, и посвуда од запада до истока, због зала и неваљастава вођа наших, и тирјанства охолих моћника земаљских, због многих посртања и грехова наших.

Да истинујемо у љубави, протођакон Златко Матић

,,Екуменска питања су, дакле, изгубила своју драж. Врло често је то последица празнине, настале у катихезама и проповедима. Многи не знају ништа о католичкој или протестантској догматици или о разликама међу њима. Често имају тек површно или фрагментарно знање, до кога долазе путем средстава друштвене комуникације." 

Ове речи великог екуменског прегаоца, кардинала В. Каспера, могу се проширити и на ситуацију у православљу. Непознавање других (хришћана) и другачијих (теолошких и еклисијалних заједница) достиже неслућене размере, што ипак не спречава многе чланове наше црквене заједнице да, упркос незнању, злонамерно критикују и заузимају одлучне богословске ставове управо о друг(ачиј)им хришћанима. Ситуација постаје још тежа онда када се оштрица критике пренесе и на оне који те ,,друге" хришћане познају и са њима комуницирају, воде дијалог. Плод дијалога, било да су то одређени гестови, чинови, молитве(!) или одређена прихваћена и потписана документа, мора бити познат пуноћи Цркве. Тада већи број заинтересованих хришћана може адекватније да просуђује усвојене списе, па и да их, овај пут аргументовано, критикује... Када тема јединства Цркве у напора да се оно очува или васпостави постане сасвим део наших катихеза, академских предавања, проповеди и изнад свега молитве, започеће лагани процес рецепције свих досадашњих корака на том путу. ,,Одлучујућа је молитва за јединство, јер јединство не можемо једноставно ,,произвести"; оно је у коначници дар Духа Светога. За њега можемо само молити: "Veni Sancte Spiritus! Дођи, Душе Свети!"-В. Каспер.

Расизам у авиону, поучна прича

Једна жена, белкиња, стара око педесет година, добила је у авиону место поред једног црнца. Видно узнемирена позвала је стјуардесу.

Стјуардеса: ,,У чему је проблем, госпођо?"

Жена: ,,Зар не видите? Сместили сте ме поред црнца!!! Незамисливо ми је седети поред једног од тих... тих грозних људи. Дајте ми друго место, молим вас!!!"

Стјуардеса: ,,Чини ми се да су сва места заузета. Молим Вас дозволите ми да проверим да ли има ипак неко празно.

Стјуардеса се удаљила и вратила након неколико минута: ,,Госпођо, у економској класи нема места. Имамо још једно једино место у првој класи."

Пре него је госпођа успела изустити и једну једину реч, стјуардеса настави: ,,Знате, у нашој авиокомпанији је готово недопустиво да путник из економске класе седи у првој класи. Али, исто тако, било би скандалозно силити некога да седи поред особе која је испод свих нивоа. Затим се окрене црнцу и рече: ,,Дакле, господине, ако желите, узмите свој ручни пртљаг и преместите се у прву класу."

Путници који су слушали овај разговор спонтано су почели пљескати.

Новац без вредности, Anthony de Mello

Један старац продавао је све и свашта да би зарадио за живот. Остављао је утисак приглупог човека јер су му људи често плаћали лажним новцем, или су му говорили да су већ платили - иако то није била истина, али он је увек веровао људима на реч.

Када је дошло време да умре, погледао је у небо и рекао: ,,Господе, толико сам лажних новаца примио од људи, али их никада нисам осудио због тога; желео сам

мислити да не знају шта чине. И ја сам новчаница без вредности, зато, молим те, немој ме осуђивати."

Тада је зачуо глас са неба: ,,Како је могуће осудити онога који није осуђивао друге?"

Лако је наћи онога ко ради с љубављу, теже је пронаћи онога ко мисли с љубављу.

Догмати - бити или не бити, света и човека, епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије Мидић

Свако хришћанско учење, сваки догмат, непосредно се тиче живота људи, тј. њиховог вечног живота. Догмати су у православној Цркви живот и зато у свакој њиховој формулацији треба тражити њихов дубљи животни смисао. Уколико то није случај, своде се на логичке дефиниције, које као такве често могу бити и изван стварних животних проблема, те стога постају мртва слова. Нажалост, све је мање хришћана који у догматици виде откровење истине, које апсолутно утиче на ,,бити или не бити" света и човека. Због тога и црквени посленици врло ретко, ако не и никако, говоре о догматским темама у Цркви, а у свакодневном животу то апсолутно осдуствује као нешто сувишно, застарело и непотребно, или шта више недокучиво за обичне људе, чиме треба да се бави само један мали број људи, нпр. професори догматике. Ако се нешто и говори у вези са хришћанством, најчешће су то проповеди етичког карактера и садржине, а не догматске истине. Из наведених разлога догматика и реч догма имају негативну конотацију, која сама по себи не трпи никакву расправу. Насупрот оваквом гледишту, да би постала живот, догматика би требало да се бави, без обзира на то да ли се у њој говори у Цркви или у школи, не само саопштавањем одлука Цркве, донесеним на васељенским и помесним саборима, већ, пре свега, њиховим тумачењем, и то оних догматских аспеката који се тичу живота и непосредно и одлучујуће утичу на биће света и сваког човека понаособ. Једино тако ће они бити приступачни свим људима, јер се тичу живота или смрти која је заједнички проблем свих људи.

Биће Цркве извире из есхатона, епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије Мидић

Стварање света и човека, оваплоћење Христово и заједница са њим у Евхаристији, јесу типови и иконе будућег Царства Божијег. То још увек није истинито постојање створених бића, зато што још увек није остварено васкрсење мртвих у Христу. То је будуће стање створених бића, тј. то је будуће васкрсење мртвих у Христу и живот вечни, што се још увек није догодило. У студији ,,Биће као есхатолошка заједница" смо покушали да дамо одговор на питање шта је есхатон и у каквом су односу хришћанска есхатологија и хришћанска онтологија, као и у каквом односу стоје ове две теме са еклисиологијом, са садашњим начином постојања Цркве. Црква постоји у свету да би спасила свет, не толико оним што чини и говори, колико оним што она јесте, а њено биће извире из есхатона. Ту онтолошку поруку која је уско повезана са есхатоном, носи целокупно учење Цркве, а посебно њен литургијски догађај.

Смрт као најгори непријатељ, епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије Мидић

Да ли може бити речи о блаженству и срећи човека и целе творевине, ако човек, а самим тим и целокупна природа, умру? Да ли се проблем смрти може решити искорењивањем зла и греха из света? Зар зло и грех нису у суштини последица страха од смрти и покушај човека да се од ње ослободи? Да ли би било греха када не би постојала смрт и страх од смрти? Због свих ових питања једини је закључак то да, док се смрт не уништи, тј. док целокупна материјална природа не престане да умире, док сва бића не превазиђу смрт, не можемо говорити ни о каквом укидању зла у свету, а самим тим ни о човековом вечном постојању и блаженству. Зато је потребно да се најпре овај проблем реши, јер би се тиме решили и други проблеми. Спаситељ наглашава да ће долазак Царства Божијег и укидање смрти решити и све друге људске проблеме: социјалне, друштвене, етичке итд. Тачније, из овога се види да је онтологија, која се бави питањем вечног постојања човека, важнија од етике, од онога шта човек чини у односу на етичке законе, као и од човековог социјалног и друштвеног стања. Онтолошко одређење сваког бића, па тиме и човека, креће се у односу бића и небића, а не у односу на оно што биће чини у контексту добра и зла. Отуда, хришћани виде решење проблема смрти за човека и целу творевину у Христу. Христово васкрсење из мртвих као централни догађај у хришћанству и хришћанска порука о васкрсењу мртвих, тј. о васкрсењу и тела, управо ово и потврђује.

Онтолошки значај догмата, митрополит пергамски Г. Јован Зизјулас

Теологија за нас није теоретска, интелектуална делатност, апстрактно бављење разним питањима. Православно богословље је надахнуто етосом чије је исходиште у светој Евхаристији. У нашем миленијуму православна теологија ће бити веома жестоко кушана питањима свештеног карактера човекове личности и свештеног карактера творевине Божије. Да би православна Црква пружила свету своје верно сведочанство истине човека и твари, мора да изађе из своје затворености и да потражи и ослови савременог човека ма где се он налазио, савременим речником. Православни теолози треба да негују дијалог са другим хришћанима, са другим религијама, са савременим философским тенденцијама, са савременим струјањима у уметности; са свим тим феноменима данашњице православна Црква мора водити стваралачки дијалог, иначе ће остати негде у прикрајку историје, претвориће се у неку врсту секте, а у том случају, као и све секте, немајући шта да пружи савременом човеку, једноставно ће се угасити. На својим плећима носимо велико наслеђе и не треба да седнемо негде по страни, него треба да са њим, носећи га и сведочећи о њему, корачамо у новом миленијуму.

Црква и медији

   Новинари, дневна штампа, разни листови, часописи, журнали, а посебно телевизија, представљају врло утицајну силу на народ, стога се медији и не називају без разлога „седма сила“.

   Много је оних који читају новине, посебно такозвану жуту штампу која пружа врло неквалитетан, осиромашен, штетан и најчешће потпуно неистинит садржај. Премда се за новине најчешће каже: „Новине лажу!“, или „У новинама су само читуље истина.“, људи их свакодневно купују, читају и нажалост верују у скоро све што у њима пише. О томе колико су новине читане сведочи и њихова бројност, штандови су пуни, но реч је о квантитету са готово никаквим квалитетом. Телевизијски програм, такође у многоме, утиче на ширу јавност, на расположење и ментални склоп народа. Канала и програма је прегршт, а готово ничег паметног да се види. Едукација путем медија је опасна, штура и непрепоручљива.

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав

Пасхалне стихире

Воскресенија ден

Христос Васкрсе!!! Заиста Васкрсе!!!