- Пре неколико месеци новине "Радоњеж" објавиле су материјал са потписом ђакона Андреја Курајева о томе, да је Српска Црква изашла из ССЦ и из екуменског покрета. Колико ова информација одговара истини и какав је данас однос Српске Цркве према екуменском покрету?
- Хвала. Знам за ту информацију, може се директно рећи дезинформацију, за коју можда није крив отац Андреј Курајев: он је крив тек за то што је без провере и промишљања написао оно што су му говорили у одређеним круговима. Као и код вас, и код нас има људи који екуменизам сматрају јересју. Ови људи не иступају против ових или оних тенденција у екуменском покрету, већ против саме чињенице дијалога међу нама и инославнима. Сматрајући наш дијалог с инославнима за јерес, они заборављају јеванђеоску одговорност, која је својствена самој природи, самом бићу наше Православне Цркве, која представља ону исту цркву, коју је Господ основао на Себи као вечном камену.
Наша је обавеза - да сведочимо о Васкрслом Господу до краја васељене, баш таква мисија била је положена на апостоле. Ми не можемо да се затварамо у саме себе слично оним јудеохришћанима првог века, који су били ревнитељи отачких закона, отачке побожности, али нису разумели ону свеопшту, свеобухватну природу спасења. Они нису разумели, да старозаветна, јудејска по националном пореклу Црква мора да постане квасцем Новог Израиља, новог Народа Божијег, који је шири не само од националног и историјског Израиља, већ је шири од небеса, зато што је то дом Свете Тројице, то је Црква, тело живога Христа! Људи, о којима је реч, имали су, како говори апостол Павле, ревност, али не по разуму.
Искушење јудеохришћанства понавља се у садашње дане у неком ирационалном страху пред иноверујућима, и не само пред њима, већ и пред непријатељима православне вере. У данашњем свету, који себе назива хришћанским, има наравно и оних који су испуњени носталгијом за Православљем (понекад можда подсвесно и надсвесно), али има и таквих који покушавају да подрију јединство православне Цркве. Али и унутар Православне Цркве постоје кругови, који доживљавају постојање инославних као претњу свом сопственом постојању. А баш из ових кругова, могу да предпоставим да је отац Андреј Курајев и добио информације и сасвим некритично их пренео овде у Русију.
Наш Архијерејски Сабор не једном је имао живе дискусије на тему екуменизма, зато што је један од наше сабраће – архијереја, на сав глас изјављивао, да је екуменизам – негативна појава, да је у њему немогуће наћи ништа светло, што оправдава наше учешће, и он је тражио да се ово питање размотри саборно. Један архијереј не може појединачно доносити одлуку о тако важном питању, исто као што и једна Помесна Црква не сме да на свом Сабору доноси сличне одлуке без сагласја с другим Помесним Црквама. Ми смо увек били и остајемо живи органски део васељенске Православне Цркве, која није конфедерација некаквих самозатворених Помесних Цркава, које међу собом имају дипломатске односе, већ је једно Тело, једна Црква. Будући да смо чланови једне Цркве, ми не можемо да постојимо једни без других. Зато смо ми на Сабору одлучили да бојазни и недоумице дела наших верника, свештенства, монаштва, чак и јерархије морају бити размотрени на свеправославном нивоу и да ми морамо заједно с осталом браћом по вери заједнички доћи до свеправославне саборне одлуке, заузети општу позицију. Наша Помесна Црква је на Архијерејском Сабору одлучила, да ми нећемо доносити једнострану одлуку о изласку из састава ССЦ, већ ћемо се сложити са свеправославном одлуком. Ми ћемо поразговарати братски са свима, свако ће изразити своје тешкоће, али изнеће и своје позитивно искуство, а потом ћемо да видимо шта нам је чинити.
Чини се да је исти процес текао у окриљу Руске Православне Цркве, јер су мало раније од стране Руске Цркве и мало касније од стране Српске Цркве била послата писма Васељенском Патријарху као јерарху који има првенство међу главама Православних Цркава, да сазове свеправославни конгрес на тему односа према екуменизму. И ево ми смо се окупили сви заједно у Солуну крајем априла – почетком маја ове године: тамо смо поразговарали братски, по душама, и заузели јединствену свеправославну позицију.
Код нас, наравно, има много бојазни не толико поводом екуменског покрета, колико због тежње к обједињењу хришћанских конфесија. Јединство Цркве није изгубљено ни догматски, ни историјски, зато стоји наша Православна Црква као Црква Христова. Али јединство хришћанског света у ширем смислу, то јест јединство свих оних који верују у Христа као Господа и Спаситеља, оно је заиста изгубљено. Тежња к јединству међу Хришћанима различитих конфесија наилази на одзив и разумевање у нашој души, и ми сматрамо својим дугом, сведочећи свим Хришћанима о православној вери, да им покажемо да ми њих волимо без обзира на то што су они неправославни.
Што се тиче Светског Савеза Цркава, овде треба рећи да су у Савезу почели да се баве политичком и националном проблематиком, а најосновније питање – о јединству хришћанске васељене – остало је у сенци. Православни су самом чињеницом свога присуства у савезу увек подсећели на духовну суштину овог сусрета, овог дијалога. Осим овога, сматрам погрешним беспоговорно прихватање од стране православних, услова чланства у ССЦ, које су они прихватили почетком 60-их година. Структура ове организације, по мени, копира западне демократске структуре, где се све одлучује путем гласања и побеђује већина. Шта значе ови количински критеријуми, када је реч о најсуштинскијим питањима истине, живота, спасења? И сам сам присуствовао на оваквим гласањима, и признајем, тешко ми је било на души, када се гласало о таквим питањима, о којима је немогуће гласати. Мученички истрајавати за своју веру се може, а гласати о догматским питањима – не сме се. Када је реч о Богу, о Христу, овде не може бити гласања, а ако се гласа о питањима морала, ако покушавају да разводне хришћанске моралне норме, тада ми немамо зашто да учествујемо у оваквом гласању.
И тако, ми сматрамо – и у Солуну је то отворено речено од стране свих православних "јединеми усти и јединем сердцем", - да данашњи модел присуства православне Цркве у екуменском покрету и нарочито у Светском Савезу Цркава нас не задовољава, напротив, он изазива веома велике бојазни, тако да ми повремено постављамо себи питање, не служимо ли ми, сами то не желећи, као својеврсни инструмент за ону тенденцију, која понекад уништава саме основе хришћанске вере и морала. Зато смо одлучили, да по савести својој морамо тражити нове путеве, стремити к стварању новог модела, новог обрасца тога, како ћемо једни с другима разговарати и сарађивати. Ми сматрамо да је ово могуће учинити као резултат преговора. Зато смо у Солуну на свеправославном нивоу истакли неопходност стварања мешовите Богословске комисије, у којој ће бити како представници ССЦ, тако и свих Помесних Православних Цркава. Баш тамо је могуће и треба разрађивати нови модел, који ће нам дати могућност да равноправно, без угрожавања своје савести разговарамо, сведочимо, изражавамо љубав и наше стремљење к успостављању јединства хришћанског света, онолико колико ово од нас зависи, јер у крајњем исходу све зависи од дара Светога Духа. Ако пак, не буде добре воље, отворености и искрености са стране наших неправославних партнера у дијалогу, ми ћемо тада размислити и саборно одлучити, шта ћемо даље. И ако буде било потребно да се саборно иступи, учинићемо то сви заједно.
Такав је био дух наше свеправославне богословске позиције, такво је било слово свих званичних представника Помесних Православних Цркава у Солуну. Ово је такође и позиција Српске, а и Руске Цркве. Могу рећи да се позиција Српске Цркве по овом питњау практичо подудара са позицијом Руске Цркве, а њихова заједничка позиција изражава данас свеправославни консензус. С овом позицијом сложиле су се – у лицу својих претставника на конгресу у Солуну – и Васељенска Патријаршија, и Грчка Црква, и све остале без изузетка: сви су били сагласни с овом позицијом.
Наравно, ми смо тамо сведочили свако своје, полазећи од сопственог искуства. Руска браћа говорила су о свом искуству: овде присутни владика митрополит говорио је по срцу и по савести, сви смо били дирнути његовим речима[1]. А ми смо – владика Атанасије[2] и моја маленкост – сведочили о положају у нашој Помесној Цркви. Али ми нисмо говорили унапред шта треба чинити, зато што сами нећемо ништа чинити без наше православне браће. Код нас је много бојазни, много критике – објективне, праведне, добронамерне критике разних појава у екуменском покрету. Ја сам и сам члан ЦК КЕЦ, али ово не значи да ја не иступам критички о многим моментима, исто као и други православци у ССЦ и КЕЦ, нипошто не пасивни. Ми нисмо експоненти некаквог протестантског либерализма: ми смо сведоци, мада и скромни, и недостојни, али никада издајући своју веру, своју душу, своју савест пред лицем неправославне наше сабраће. Инославни – нису наши непријатељи, они су наша браћа, исто као и сви људи, према Јеванђељу, они представљају нашу браћу.
На тај начин, ми смо критично расположени, али у исто то време ми смо отворени за дијалог – отворени као Хришћани, чланови Православне Цркве. Ми не прихватамо ништа двосмислено и нејасно. Мој сабрат Владика Атанасије, веома често говори, -дозволите да га цитирам, - "ако постоји римоцентрични и женевоцентрични екуменизам, мора постојати и наш православни, христоцентрични екуменизам". Такав екуменизам – а боље рећи "икуменизам"[3]– сведочио би о саборној и сотериолошкој одговорности Цркве за спасење целог света, целе Божије творевине, и ми би хтели да будемо заступници и сведоци таквог "икуменизма". Ми нисмо против дијалога, нисмо против сведочења, нисмо против сарадње, али смо против свих фалсификата и грешака, које су понекад све већма и већма видније. Зато ми нисмо изашли из екуменског покрета, као што је то учинила Грузинска Православна Црква, већ смо остали на истим позицијама, на којима стоји Руска Православна Црква, и пратимо свеправославни глас.
Сада су се окупиле разне расколничке, чак и секташке групе, које су раније стављале акценат на календарском проблему, а данас говоре: "ми штитимо Цркву од јереси екуменизма". Као да међу нама постоје такви екуменисти који не верују у своју сопствену Цркву, већ верују у неку иноверну и маргиналну цркву, састављену од парчића хришћанских деноминација и секти. Ја мислим да међу православним јерарсима таквих људи нема. Сматрам богохулним изјаве, да су људи попут оца Георгија Флоренског и неки други православни свештенослужитељи и јерарси, у прошлости и садашњости били или јесу издајници православне вере. Наравно, неопходно је бити опрезан. "Пазтите како опасно ходате", - говори апостол Павле. Треба "разликовати духове", па тако и у екуменском покрету.
-Владико, људи који оштро критикују руководства наших Цркава за учешће у екуменском покрету, често се позивају на мишљење о екуменизму познатог српског богослова, архимандрита Јустина Поповића. Пошто сте и Ви, и Владика Атанасије били ученици архимандрита Јустина, хтели би да чујемо Ваше мишљење поводом његовог изјашњавања о екуменизму.
-Да, ми смо обојица, и Владика Атанасије и ја, духовни синови оца Јустина. Поводом његовог изјашњавања о екуменизму рећи ћу следеће. Отац Јустин писао је у време Патријарха Атинагоре. Блажене успомене Васељенски Патријарх Атинагора давао је неке веома смеле изјаве, говорио је, да никаквих реалних препрека за успостављање јединства Цркве нема, да тешкоће потичу од стране богослова и богословља. Он је давао некакве емотивне, веома смеле изјаве. Био је утисак да се ствара тип идејних екумениста у православном свету. На срећу, будући развитак и у православном свету у целини и у појединим Помесним Православнним Црквама као делу, оповргао је ове бојазни. Али ја сматрам, да су гласови таквих људи као што је отац Јустин, понекад веома оштри и критични, помогли да се развитак догађаја одврати од другачијег правца.
Отац Јустин, колико ја разумем, - ја сам и сам често разговарао с њим на ове теме, - није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави. Он сам је био веома отворен човек. Идеологију екуменизма као неку варијанту "новог хришћанстав", којим су се бавили неки екуменски кругови, он је критиковао као еклисиолошку јерес: он је њу сматрао толико опасном јересју, да је чак формулисао нови термин, којим се данас сви широко користе -"свејерес". Мени се чини, да ти људи, који се позивају на оца Јустина да би потврдили своју расколничку идеологију, нешто мешају – понекад несвесно, а понекад и свесно. Да би оправдали своју позицију позивају се на његово име, на његова дела, они људи и они кругови, чија је позиција и богословски и духовно много испод његове позиције. Чини ми се, да позивати се на њега, покушавајући да се оправда нагли раскид са свим неправославним Хришћанима, одричући сваки дијалог, сваки додир, - представља дубоку неправду према његовој личности, према његовој богословској позицији. С друге стране, ако је неко приврженик наивног, сентименталног екуменизма без услова и граница како су говорили у време Патријарха Атинагоре, наћи ће свог веома оштрог и дубоког критичара у лицу таквог богослова, какав је био отац јустин Поповић.
Када у неким самозатвореним круговима, који нису у јединству с Православном Црквом, стално употребљавају име оца Јустина, ја то не сматрам ни истином ни лажју, већ неком полуистином, полуправдом, која је веома опасна. Ови људи називају себе православним, али су у расколу с православном црквом – или због календара, или због неких других идеја. Не сме се оправдавати раскол именом оца Јустина. Он је могао да пише и да се изрази критички и на адресу свог првојерарха или неког другог од јерарха, али он никада није помислио на то, да прекине с њима молитвено општење. Ово би једноставно била хула на његову личност, његов богословски ум.
Из часописа "Црква и време"-бр. 4(7) 1998. г.-
-издање Московске Патријаршије, превод Миленко Баборац
Нема коментара:
Постави коментар