Није могуће говорити о Исповести,
а да претходно нешто не кажемо о покајању. Када човек сагледа своју грешност и
када спозна себе, тада га тишти његово стање и то га одводи у покајање и
будност. Тако он прекорева себе и напредује у врлини. Доћи до овога није лако,
захтева се стално напрезање и напорне борбе, а велику помоћ пружа исповедање.
На исповести и уз помоћ духовног оца човек изнова налази себе, преумљује се и
враћа Богу.
,,Лако
је исповедити да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и
били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да
сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома,
свог реалног живота, и да је у самој бити мог битисања безнадежно нешто
драгоцено чисто и дивно.“ каже о. Александар Шмеман.
