Беседа на Крстовдан

У име Оца и Сина и Св. Духа,
Часни Оче, драга у Христу браћо, 
Узневши се на крст, добровољно, истоименом Твоме новом народу милости Твоје даруј, Христе Боже, развесели силом твојом православни род наш, победу дајући му над непријатељима, јер за помоћ има Твоје оружје мира, крст као непобедиву победу., певамо у кондаку празника Воздвижења часнога крста, који данас прослављамо. И заиста, крст је оружје мира које у себи носи силу исцељења, обновњеља, васкрсења и непобедиве победе. Крст је символ рата са грехом, смрти и сатаном, а мира са Богом. Символ пута од смрти у живот, пута који нас води пред врата Царства, символ победе над смрћу, и средство којим се долази до Васкрсења. ,,Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и нека узме крст свој и за мном нека пође! (Мт 16,24), позивао је и сада позива Спаситељ све људе овога света.
Чули смо сведочанство Св. Јована Богослова о томе како је народ јеврејски узвикивао Пилату: ,,Распни га, распни!“(Јн 19,6). Да, заиста ево најсрамнијег догађаја у историји човечанства, људи неће Бога. О овом догађају је тешко говорити јер је тада човек распео Богочовека, покушавајући да убије Бога. На тај дан је извршен највећи злочин у историји људског рода, човек је изрекао страшни суд над Богочовеком. Трновим венцем се увенчава глава Онога који је небеса звездама овенчао, земљу цвећем украсио; О неизрецивог ли безумља! Одсуство сунца на небу и одсуство разума и срца на земљи направило је од овога дана најцрњу и најстрашнију ноћ на точку времена, каже Свети владика Николај Велимировић. Но, овај дан јесте такође и најистакнутији израз, најуверљивије сведочанство и непобитни доказ Божијег човекољубља. Страдање и смрт Христова представљају неизоставни део Икономије спасења, палог човека и све твари. Следујући Светом Апостолу Павлу, Свети Максим Исповедник је нагласио да се у тајни Крста и Васксења Христовог скрива сва судба света и људи. Ову јеванђелску истину препевао је владика Петар Петровић у Горском вјенцу говорећи: Крст носити вама је суђено, трнов венац, али воће слатко, Васкрсење не бива без смрти.
Чули смо како безумни судија сам навлачи на себе осуду говорећи да има власт пустити и власт разапети Господа, а ипак га разапиње. Бирајући између Вараве разбојника и Христа Спаситеља, разбојници траже од Пилата, да ослободи разбојника. Разбојници траже разбојника, створења устају на Створитеља.
Побринувши се за своју мајку и предавши је на старање ученику којега љубљаше, Св. Јовану Богослову, Господ приклања главу и испушта дух. Заиста, пред овим призором нека умукне свако тело човечије јер Цар Славе још док бејасмо немоћни, умрије у одређено време за безбожнике. Јер једва ће ко умрети за праведника, а за доброга можда би се ко и усудио да умре.(Рим 5, 6-7) говори Божанствени Павле у својој посланици Римљанима. Како би се испунило пророштво псалмопојца Давида, који говори: Чува Господ све кости његове, ниједна се од њих неће сломити.(Пс 34,20), дођоше војници и пребише разбојницима голени, а када видеше да је Господ већ умро, прободоше му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода. Господње кости остадоше целе као у савршеног пасхалног јагњета, а крв и вода потекоше као сведочанство томе да је смрт Његова живот наш. На ово је Спаситељ указивао када је говорио да сви ми који се из једне чаше причешћујемо смрт Његову објављујемо, докле не дође.
Крсна смрт, до тада најсрамнија, проклета смрт, резервисана за највеће осуђенике и најстрашније злочинце, Христовом крвљу и спаситељском делатношћу постаје извор живота вечног, лудост онима који гину, а сила Божија, нама који се спасавамо.(1Кор 1,18), како говори исти апостол многобожаца у својој првој посланици упућеној Коринћанима. Сваки који се погребе у смрт Христову, са Њим ће и Васкрснути. Будемо ли се разапињали са Христом, живећемо са Њим. А разапети се управо значи умрети за сву своју гордост и самољубље, а живети за ближње и за Господа. Љубав је та која треба да испуни свако растојање, празнину и удаљеност између нас и Бога. Бог је Живот, те је свако раздељивање од Бога смрт. Крст је то кохезивно средство, средство које нас везује, спаја и одводи пред врата Царства Небеског. Не заборавимо да смо ми хришћани крстоносна бића и свагда се сећајмо речи Св. Теодора Студита који каже: Што већа љубав, то веће страдање!
Данас наша света Црква прославља два догађаја од драгоценог значаја за нас као њене вернике, децу Божију. У четвртом веку царица Јелена, мајка цара Константина, промислом Божијим нареди да се сруши многобожачки храм подигнут на Голгити и под њим пронађе три крста. Не знајући који је од њих Крст Христов одлучише да крстове редом полажу на покојника чији је спровод управо туда вршен. Када положише трећи крст, покојник оживе и посведочи тај крст као Крст Животни, Крст на коме је Христос поразио смрт. Други се догађај тиче ослобођења и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. Цар грчки Ираклије 628. године победи персијског цара Хозроја и са славом поврати Крст. На уласку у град цар је сам желео да понесе Крст на леђима но, он наједанпут стаде и не могаше ни корак учинити. По виђењу које је имао патријарх Захарија, анђео је бранио цару да у царском оделу понесе Крст оним путем којим га је Спаситељ у муци и понижењу носио. Стога, цар се скину у сиромашно рухо и у смирењу понесе Крст на Голготу где га положи у храм Васкрсења, на радост и утеху хришћанског света.
Приђите сви народи, благословеном дрвету се поклонимо, њиме би вечна правда, јер онај који праоца Адама превари дрветом, крстом преварен би и стрмоглави се падом страшним... певали смо на вечерњем богослужењу. 
Нека би дао Господ, да са сваким смирењем, молитвом и скрушеним срцем понесемо свако свој крст, достојни крстоносног имена хришћанског које носимо, а Он свеблаги нека нам буде непресушни извор помоћи, утехе, бодрења и окрепљења на путу до Царства Небеског, јер као што каже песник Алекса Шантић: Ми пут свој знамо, пут Богочовека!
Богомладенцу Христу нека је вечна слава са Оцем и Духом Његовим кроза све векове. Амин.