Јануара 1975. седамнаест
америчких теолога, припадника различитих америчких Цркава, окупили су се на
академији у Хартфорду како би разговарали о заједничкој хришћанској реакцији на
13 лажних и погубних секуларних идеја које подривају савремено Хришћанство и
његов утицај у друштву. Након што је комисија детаљно претресла сваку од
тачака, усагласила се око текста познатог као „Хартфордски апел“. Реакција на
апел је надмашила сва очекивања. И у Америци, а посебно у Европи „Апел“ је
дочекан са одобравањем, ругањем, бесом, а код верника са осећањем огромног
олакшања што је неко коначно рекао оно што је требало одавно да се каже. Онај
који је учествовао у овим седницама и који је потписао овај „Апел“ био је и о.
Александар Шмеман. Отац Шмеман је замољен да напише есеј о коме ћемо овде
говорити, али пре тога да наведемо одломке из Хартфордског апела како бисмо се
бар делимично упознали са његовим текстом.
„Данас смо сведоци ситуације у којој
очигледни губитак осећања за онострано све више раслабљује способност Цркве да
јасно и храбро артикулише неодложне задатке које, по Божијем призвању, треба да
врши у свету. Овај губитак осећања за онострано се пројављује кроз прихватање
бројних секуларних идеја које су споља гледајући веома привлачне, али су лажне
и погубне за живот и рад Цркве. Међу њима издвајамо следеће:
Модерна
мисао је супериорна у односу на сва прошла схватања стварности, због чега мора
постати нормативна и за хришћанску веру и живот.
Одбацујући ову идеју, залажемо се за употребу сваког, било древног било
модерног, средства поимања које може бити од помоћи.
Религијски језик је
производ људског искуства и ништа више од тога, јер Бог није ништа друго до
најузвишеније стваралачко дело човештва.
Овом идејом се доводи у питање само постојање Бога: нисмо ми створили Бога,
већ је Бог створио нас.
Читав смисао спасење
јесте у томе да човек оствари своје потенцијале.
Потврђујемо да
спасења нема мимо Бога.
Свет је тај који мора да
одређује чиме Црква треба да се бави.
Црква норме за
своју активност изводи из свог поимања воље Божије за овај свет.
Борба за боље човечанство
ће довести до Царства Божијег.
Царство Божије
далеко надилази сваку утопију коју човек може да замисли. Бог има своје планове
који се сукобљавају са нашим, изненађујући нас судом и спасењем.
Питање
наде у живот после смрти је потпуно неважно или, у најбољем случају маргинално
за хришћанско схватање остварења човека.
Ако је смрт та која има последњу реч, онда хришћанство нема шта да каже на
крајње питање живота.
Отац Александар Шмеман је имао задатак да напише есеј о реакцији
православних на „Хартфордски апел“, међутим сама хартфордска изјава као и
расправа коју је она изазвала у америчкој богословској заједници није ни
дотакла православне Цркве. Разлог за ово је убеђење православних да је Хартфорд
један чисто западни феномен. Православни су га поздравили са дистанце и нису
желели да се мешају. Западно порекло „Апела“ је утицало на одбојност
православних према њему. Овим есејем
ће отац Шмеман објаснити нашој западној браћи прави смисао православног ћутања,
а православнима зашто овај „Апел“ и поред свог потпуно западног карактера и
контекста, има везе са њима.
О. Шмеман ће нагласити да током свог учешћа на хартфордском скупу није
могао да се отргне осећају извесне унутарње подвојености. Са једне стране,
будући да је цео живот провео на Западу, није му било тешко да схвати о чему се
ту заправо ради и да чисте савести и чврстог убеђења стави свој потпис на
„Апел“. Са друге стране, као православни хришћанин имао је неку врсту нелагоде,
унутрашње дистанце, која га је одвајала од његових неправославних колега. То је
било осећање правослабног хришћанина који се обрео у духовно и ментално потпуно
другачијем свету. Тај амбис који зјапи између православља и запада је главни
узрок неуспеха који обележава сваки њихов екуменски сусрет. Такође, наводи о.
Шмеман, кључна чињеница везана за православно учешће у екуменском покрету, као
и за сусрет православља са западом, је то што православнима у том сусрету од
самог почетка није остављена баш никаква могућност избора јер им је унапред већ
било одређено место, улога и функција коју треба да имају у екуменистичком
покрету. Такав став према православнима је заснован на западним богословским и
еклисиолошким претпоставкама, те је као такав одражавао чисто западно порекло
саме екуменистичке идеје. Православни су се укључили у екуменистички покрет
чије су одреднице унапред већ биле дефинисане на западни начин. Православни су
били претворени у заступнике ставова који су заправо били дубоко страни
православном Предању. Отуда тај неспоразум који траје од самог почетка.
Православни су запад схватали као другу половину хришћанског света,
половину која се одвојила због разлике у темељном схватању хришћанства. Стога
су били вољни да расправљају о западном схватању, односно кривотворењу вере и Предања.
Запад, пак, је одавно изгубио свест о томе да је тек једна половина хришћанског
света, те је себе поистовети са целином. Православни су као представници
„древних и часних“ Цркава дочекивани на Западу као носиоци мистике и духовности
који су неопходни Западу као нека врста духовних витамина. Но, свакоме мора
бити јасно да ни једног јединог тренутка православно сведочење није имало
никаквог значајног утицаја на оријентацију и богословски развој самог
екуменистичког покрета.
Ово има итекако везе са Хартфордом, јер су под утицајем западне културе и
духовности настале оне секуларне идеје које подривају Хришћанство. Због
свепродорног секуларизма модерног света губи се осећај за онострано. Свако
размимоилажење истока и запада је последица различитог схватања Божије
оностраности, као и овостраности, тј. Божијег стварног присуства у свету и
човеку, односно у целини Његове творевине. Ово и у крајњем исходу само ово,
јесте оно што је стајало у срцу свих источно-западних расправа које модерни
хришћани сматрају небитним за наше време. Дошло је до пада хришћанства у
ропство секуларној култури при коме је изгубљено осећање за оностраност. Како
би се поправила ситуација потребно је човекоцентричну културу уравнотежити
богоцентричном религијом.
Ово је кључно питање које православље упућује западу од првих дана раскола.
Стога одсуство православне реакције на „Апел“ није последица равнодушности или
незнања, већ православље нема шта да каже док се не покрене то суштинско
пред-питање. А оно због чега овај „Апел“ има везе са православнима јесте то што
православље данас није више везано само за исток, сведоци смо процвата
православне дијаспоре. Међутим, на плану културе, читава православна Црква, а
не само дијаспора, живи на Западу, изложена западном начину живота, као и западном
виђењу и искуству света. Ово значи да ни ми нисмо лишени свепродорне секуларне
идеје америчке религије, те је стога Хартфорд важан за православне који га
требају схавтити као лично питање и изазов. Питање које нама Хартфорд упућује
гласи: „Ако је наша вера, као што то стално тврдимо, једина истинита вера, зар
онда није куцнуо час да првенствено себи самима, покажемо како она функционише
у конкретном животу, у тој вечној напетости између потпуне оностраности Божије
и Божијег стварног присуства у овом богоствореном, палом и спасеном свету“.
Нема коментара:
Постави коментар