,,Екуменска питања су, дакле, изгубила своју драж. Врло често је то последица празнине, настале у катихезама и проповедима. Многи не знају ништа о католичкој или протестантској догматици или о разликама међу њима. Често имају тек површно или фрагментарно знање, до кога долазе путем средстава друштвене комуникације."
Ове речи великог екуменског прегаоца, кардинала В. Каспера, могу се проширити и на ситуацију у православљу. Непознавање других (хришћана) и другачијих (теолошких и еклисијалних заједница) достиже неслућене размере, што ипак не спречава многе чланове наше црквене заједнице да, упркос незнању, злонамерно критикују и заузимају одлучне богословске ставове управо о друг(ачиј)им хришћанима. Ситуација постаје још тежа онда када се оштрица критике пренесе и на оне који те ,,друге" хришћане познају и са њима комуницирају, воде дијалог. Плод дијалога, било да су то одређени гестови, чинови, молитве(!) или одређена прихваћена и потписана документа, мора бити познат пуноћи Цркве. Тада већи број заинтересованих хришћана може адекватније да просуђује усвојене списе, па и да их, овај пут аргументовано, критикује... Када тема јединства Цркве у напора да се оно очува или васпостави постане сасвим део наших катихеза, академских предавања, проповеди и изнад свега молитве, започеће лагани процес рецепције свих досадашњих корака на том путу. ,,Одлучујућа је молитва за јединство, јер јединство не можемо једноставно ,,произвести"; оно је у коначници дар Духа Светога. За њега можемо само молити: "Veni Sancte Spiritus! Дођи, Душе Свети!"-В. Каспер.
