Истинска љубав, љубав за вечност

Уобичајени радни дан у ординацији, око 08:30, kада је старији господин, око 80 година, ушао у чекаоницуу. Имао је рану на палцу коју је требало прегледати. Одмах је рекао да је у журби јер има састанак у 9 сати.

Замолио сам га да седне и причека знајући да ће проћи можда и више од сат времена прије него што ће га неко прегледати. Стално је погледивао на сат.

Одлучио сам да га ја прегледам обзиром да нисам имао других пацијената. Прегледао сам рану. Рана је била добро па сам разговарао с другим лекаром, и добио сам потребан материјал за санирање ране. Када сам се побринуо око његове ране, упитао сам га зашто тако жури. Било је чудно јер стари људи имају доста времена за оно што желе. Господин ми је рекао да се жури у старачки дом на доручак са супругом.

Распитивао сам се како је њено здравље. Рекао ми је да је она тамо већ дуже време и да има Алзхеимерову болест. У разговору сам га упитао хоће ли се његова жена љутити ако мало закасни... Одговорио је да она више не зна ко је он и да га већ 5 година не препознаје.

Био сам изненађен и упитао га:

"А ви и даље идете сваког јутра код ње иако она не зна ко сте?"

Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао: "Она мене не зна, али ја њу знам ..."

Телом су ми прошли трнци. Једва сам суздржавао сузе. Када је напустио ординацију рекао сам себи:

"То је љубав коју желим у свом животу."

Истинска Љубав није ни физичка, ни филмска-романтична, истинска љубав је прихватање свега што је било, што јесте, што ће бити​​, и што неће бити.

Најсретнији људи не морају имати најбоље од свега;

Они ће направити најбоље од свега што имају!

непознати аутор

Весела игра осећања

Једном давно сва људска осећања и сви људски квалитети нашли су се на једном скривеном месту на Земљи. Када је Досада зевнула трећи пут, Лудост је, увек тако луда, предложила: "Хајде да се играмо жмурке! Ко се најбоље сакрије победник је међу осећањима."

Интрига је подигла десну обрву, а Радозналост је, не могавши да прећути, запитала: "Жмурке? Каква је то игра?" 

Одломци из беседе "Љубав према ближњем", митрополит Иларион Алфејев

   ,,Није увек и није сваки човек спреман на апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не може се од човека тражити оно што он не може дати, чак ни ако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, пријатељ или пријатељица. Нека вам се сваки човек  отвори у оној мери у којој може и хоће то да учини. Не може се продрети у душу човекову, јер је то светиња над светињама и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стајати пред вратима и куцати, као што Христос куца у људским душама, али тихо и ненаметљиво. А ако се врата не отворе, боље је отићи...

   ...Љубав према ближњем треба бити мудра. Она треба бити жртвена као љубав Христа, Који нас је заволео такве какви јесмо. Она треба да причињава радост ближњима, а не да за њих буде бреме које није лако понети. Она треба да буде апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у љубомору, да доведе до свађе и зависти, ограничава слободу ближњих, не треба да буде егоистична, не треба да се умањује уколико не наилази на одговор. Апостол Павле говори: "Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди... љубав...не тражи своје...све покрива, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје..."(1Кор 13,4-8)".

Одломци из "Слово љубве" владике Давида Перовића

,,...Љубав је једина права која се стварно протеже од нуле до у бесконачност, она се мери вечношћу. Њу ништа не може да обухвати и прожме, зато што она собом све обухвата и све прожима. За њом свесно или несвесно чезне све и сва, и целокупно личносно и целокупно саборно биће наше...  Једино љубав лако подноси увреду коју јој је нанео неко други, па је још спремна и да покрива његову срамоту... Расуђивање и умереност чувају љубав од слепила и краткотрајности, од бича савести и убиства... Љубав је живи огањ који спаљује, па  зато у њој треба бити и умерен и трезвен... Љубав не тражи своје и зато она нема никаквог другог права, осим права да се даје... Човек је подвижничко биће, он се пропиње јер му је смрт за вратом, а љубав пред очима... Ако чиниш грехе и кајеш се, они ће ти бити опроштени, међутим, не будеш ли волео, макар и не грешио, неће ти бити опроштено. Дакле, будеш ли грешио, а волео, немој се бојати, не будеш ли волео, ужасавај се... Ништа са љубављу је све, а све без љубави је ништа... Љубављу смо постали, љубављу опстајемо и љубављу ћемо постојати..."