Догмати - бити или не бити, света и човека, епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије Мидић

Свако хришћанско учење, сваки догмат, непосредно се тиче живота људи, тј. њиховог вечног живота. Догмати су у православној Цркви живот и зато у свакој њиховој формулацији треба тражити њихов дубљи животни смисао. Уколико то није случај, своде се на логичке дефиниције, које као такве често могу бити и изван стварних животних проблема, те стога постају мртва слова. Нажалост, све је мање хришћана који у догматици виде откровење истине, које апсолутно утиче на ,,бити или не бити" света и човека. Због тога и црквени посленици врло ретко, ако не и никако, говоре о догматским темама у Цркви, а у свакодневном животу то апсолутно осдуствује као нешто сувишно, застарело и непотребно, или шта више недокучиво за обичне људе, чиме треба да се бави само један мали број људи, нпр. професори догматике. Ако се нешто и говори у вези са хришћанством, најчешће су то проповеди етичког карактера и садржине, а не догматске истине. Из наведених разлога догматика и реч догма имају негативну конотацију, која сама по себи не трпи никакву расправу. Насупрот оваквом гледишту, да би постала живот, догматика би требало да се бави, без обзира на то да ли се у њој говори у Цркви или у школи, не само саопштавањем одлука Цркве, донесеним на васељенским и помесним саборима, већ, пре свега, њиховим тумачењем, и то оних догматских аспеката који се тичу живота и непосредно и одлучујуће утичу на биће света и сваког човека понаособ. Једино тако ће они бити приступачни свим људима, јер се тичу живота или смрти која је заједнички проблем свих људи.

Смрт као најгори непријатељ, епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије Мидић

Да ли може бити речи о блаженству и срећи човека и целе творевине, ако човек, а самим тим и целокупна природа, умру? Да ли се проблем смрти може решити искорењивањем зла и греха из света? Зар зло и грех нису у суштини последица страха од смрти и покушај човека да се од ње ослободи? Да ли би било греха када не би постојала смрт и страх од смрти? Због свих ових питања једини је закључак то да, док се смрт не уништи, тј. док целокупна материјална природа не престане да умире, док сва бића не превазиђу смрт, не можемо говорити ни о каквом укидању зла у свету, а самим тим ни о човековом вечном постојању и блаженству. Зато је потребно да се најпре овај проблем реши, јер би се тиме решили и други проблеми. Спаситељ наглашава да ће долазак Царства Божијег и укидање смрти решити и све друге људске проблеме: социјалне, друштвене, етичке итд. Тачније, из овога се види да је онтологија, која се бави питањем вечног постојања човека, важнија од етике, од онога шта човек чини у односу на етичке законе, као и од човековог социјалног и друштвеног стања. Онтолошко одређење сваког бића, па тиме и човека, креће се у односу бића и небића, а не у односу на оно што биће чини у контексту добра и зла. Отуда, хришћани виде решење проблема смрти за човека и целу творевину у Христу. Христово васкрсење из мртвих као централни догађај у хришћанству и хришћанска порука о васкрсењу мртвих, тј. о васкрсењу и тела, управо ово и потврђује.