О васпитању деце

Драги родитељи,

пре свега желим да Вам напоменем да сигурно нисам најкомпетентнија особа по питању ове врло важне и одговорне теме, будући да немам лично искуство (немам децу), стога све моје ставове можете аутоматски одбацити и прогласити неисправним, али Вас молим да без предрасуда о њима бар размислите, можда није баш све о чему ћу говорити потпуно неосновано.

Говорим Вам о стварима које свакако знате боље од мене, али сам научио да је човек биће које је потребно кад-кад подсећати и о најочигледнијим стварима, о стварима које и више него одлично познаје, али их врло често превиди. Најчешће оно што се подразумева бива заборављено и гурнуто на маргину, јер је толико подразумевано да се о томе и не говори, а оно о чему се не говори кад тад изветри, испари...

Наиме, када је реч о васпитању деце, једна од првих ствари са којима се деца сусрећу у свом изграђивању личности јесу бајке. Бајке, било да их читамо нашим најмлађима и најмилијима пред спавање, било да се деца сама упознају са њима гледајући цртане филмове (Говорим о Дизнијевим цртаним филмовима, данашња деца гледају свакојаке испразне, крајње недушекорисне глупости, а за то су криви родитељи којима није битно шта деца гледају не знајући да то у многоме утиче на ментални, психички и пре свега духовни развој детета. Заправо, родитељима је најбитније да им дете не смета, па га је најлакше посадити испред телевизора и пустити му да гледа разне гадости...), јесу један од првих фактора на основу којих деца стичу и образују свест о животу и људима око себе.

У бајкама увек на крају побеђује добро. Да ли је у животу тако? Реалан живот носи са собом исувише окрутности од којих родитељи бајкама сакривају и штите децу. Понекад је лакше побећи у неки свој свет и склонити се од проблема, али то неће решити проблеме. Морамо чврсто стајати на земљи, летење и заношење су заваравање, сан, а не јава. 

У бајкама жаба и звер постану принц, вука убије ловац и изађу живе бака и Црвенкапа, или седам јарића, Пепељуга се удаје за принца, Снежану и Успавану лепотицу (Трнову Ружицу) из смртног сна буди пољубац принца на белом коњу, вештице бивају побеђене или сопственим злом или чаролиом вила итд. На овај начин се око деце ствара вештачко стаклено звоно које кад тад бива разбијено и деца се сусрећу очи у очи, лицем у лице, са суровошћу овога света. Како би то суочавање било што безболније и са што мање последица са децом је од малих ногу потребно о свему отворено разговарати. Не заборавимо да су деца огромне личности, велике попут космоса и да могу схватити далеко више него што верујемо да могу. Не потцењујмо дечју свест и интелигенцију, сетимо се колико пута су деца својим дубокоумним питањем учинила да занемимо, да се изненадимо и зачудимо.

Деци отворено и са сваком опрезношћу, бригом и љубављу треба говорити о животу онаквом какав јесте. Треба им објаснити да овај живот носи и лепо и ружно, да се Пепељуга може удати за принца, али и да Бамбију умире мајка, а Симби отац-Мусафа. Престанимо са романтичарским улепшавањем овога света, за који Св. Јован Богослов каже да у злу лежи и да њиме влада кнез таме, мислећи да на тај начин штитимо своју децу. Ми децу тиме не штитимо већ их ненаоружане и неприпремљене шаљемо у свет да се сама боре, подносе ране, ожиљке и ударце, јер их ми нисмо адекватно опремили како би извојевала победу. Деца се сама суочавају са злом јер ми као њихови васпитачи и путеводитељи нисмо имали снаге и храбрости да их на време подучимо. Мислећи да добро чинимо и са најбољом намером, ми заправо чинимо погрешно, а деца ће сносити последице. Још једном понављам да је достојна сваког мука и запрепашћења човечијег та чудесна, космичка дубина, ширина и величина детета. Нека вас не заварава, мало ситно тело јер у њему је садржана сва величина човечности.

Не говорим да у деци треба стварати песимистички однос према свету. Песимизам је стран хришћанству. Хришћани нису тужни људи, шта више срећнији су од свих јер они суочени чак са највећим непријатељем света и човека, који је смрт, не плачу као они који немају наде, већ верују и исповедају једног, јединог и истинског победоносца, Христа Васкрслог. О Њему говорите и учите своју децу. Храброг ловца и виле замените Принцом Царства Божијег, Сином великог Цара Бога Оца.

Иако добро често бива побеђено од стране зла у овом свету, ипак на крају света ће се показати Источник Живота, Победник над сваким злом, над кнезом таме, адом и над смрћу. Христос на крају побеђује успостављајући ново небо и нову земљу, Небески Јерусалим, Царство Небеско. То не значи да сада и овде (hic et nunc) Господ није присутан, присутан је у својој Цркви, на Св. Евхаристији и свугде где су двоје или троје сабрани у име Његово. Стога нека Црква буде место на коме ће се поучавати ваша деца, место на коме једино Живот побеђује смрт, Добро зло, Правда неправду, Истина лаж... 

Ту ће деца начити да хришћани живе у овоме свету, али нису од овога света јер је њихова домовина тамо где је њихов Домаћин, а њихов Домаћин јесте Бог.

Ту ће једино наћи лек против највеће болести, смрти, ту ће примати лек бесмртности.

Ту ће се остваривати као личности, у заједници са Христом и ближњима, постаће усиновљени, обожени.

Ту ће се опремити за живљење у овом свету, научиће да се изборе и поднесу неправду.

Ту ће научити да је боље бити часни сиромах него богати лопов.

Ту ће научити да бити богат не значи аутоматски бити лош, а бити сиромашан аутоматски бити поштен.

Ту ће научити како да живе за вечност...

Зато, драги родитељи, пустите децу да долазе Христу. Нека Он буде њихов јунак, суперхерој, Бог, Утешитељ, Помоћник, Учитељ и Спаситељ. Помозите деци да Га открију и да му прилазе и Он ће брисати сузице са њихових уплаканих лица, тешити узнемирено срце и груди, блажити душу, пружати наду и љубав. Верујте ми да бољег Чувара, Учитеља и Добромислитеља од Христа за своје најдраже створење нећете наћи.

Нека Христос буде педагог, васпитач и путеводитељ Вашој деци.Тада ћете бити најспокојнији и најбезбрижнији родитељи на свету јер бољег животног пута од раста у висину раста Христовог нема нити ће бити. 

Не замерите на нестручности и на овако штуром и сиромашном излагању.

Хвала. Поздрав!