Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна — света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Јер она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскоши Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Јер је Света Литургија: Црква са Христом и у Христу и Христос међу нама и у нама.
У светој тајни Крштења дат је сав свети програм и свети подвиг човекова спасења и обожења: сјединити се са Христом, обући се у Христа, охристовити се, обогочовечити се (Гал, 3, 27; Рм. 13, 14; Кол. 3, 9—12). А тај свети програм, а тај свети подвиг: то охристовљење, то обогочовечење остварује се најсавршеније у светој тајни Евхаристије, у светој тајни Литургије. Ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав богочовечански домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостро]а спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога домостроја спасења". Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом". И смерни причасник пре светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин". Посреди је страшна и изузетно огромна тана; причасник сав трепти „гледајући боготворећу Крв и Тело" и причешћујући се њима, и доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 19; Кол. 2, 10).
Литургијско сабрање верних у Христу и причешће Христом открива и пројављује тајну Цркве као тела Христовог; литургијско свето Причешће је увек тело свеживог Господа Исуса: „Ово је тело мoje"; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се са нама тим светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (то јест чаша Св. Евхаристије) коју благосиљамо, није ли заједница — κοινωνία — крви Христове? Хлеб који ломимо (у Св. Евхаристији), није ли заједница — κοινωνία — тела Христовог? Јер је један хлеб, једно смо тело ми многи; јер се сви од једнога хлеба причешћујемо" (1 Кор. 10, 16—17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску заједницу — Цркву. У самој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене Tajне и њене светиње. У Њoj je сав Нови Завет, завет у свеживотворној крви Бoжиjoj. Богомудри Кавасила благовести: „Црква показује себе у светим тајнама тела и крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удави у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој , као лозе у чокоту (Jн. 15, 1—5). Jep овде не постоји само општост — κοινωνία — имена или аналоги ja по сличности, него истоветност — ταυτότης. Jep су ове Tajne — тело и крв Христова, а то и jecτe истинита храна и пиће Цркви Христовоj; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људоском храном, него се она сама (тј.Црква) претвара у то тело и крв Христову ... И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћући се Његовим телом, он не би ништа друговидео него само Господње тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте тело Христово, и уди међу собом (1 Кор. 12, 27)".
Тако je апостолско и светоотачко доживљавање Свете Литургије као Tajнe саме Цркве,Tajнe причешћа и сједињења са Христом. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо cвojсавез са Господом Христом и као појединци и као „народ Божји" (ср. Тит. 2, 14; 1евр. 2, 17; 8, 8—10; 2 Кор. 6, 16); стално се утврђујемо и уцрквљујемо у Њему; и то je за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. То je оно што никада, никада не треба заборавити већ увек памтити и обнављати, и тако себе у Цркви стално изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато Спаситељ и озакоњуje благовесну заповест: ,,Ово чините у Moj спомен" (1 Кор. 11, 24—25; Лк. 22, 19).
Овај литургијски, овај евхаристијски спомен не само подсећа него и продужује сав Богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. По богонадахнутој речи Светог Јована Дамаскина: „Свршавање светих тајни на Литургији испуњава сав духовни и надприродни домострој оваплоћеља Бога Логоса". Кроз Свету Литургију и свето Причешће на њој ми доживљујемо сав Спаситељев Богочовечански домострој спасења као свој. А пре свега Његову свеопасоносну смрт и чудесно васкрсење. Јер они потпуно уводе у само срце и у саму вечност Богочовечанског подвига спасења. Стога свети Апостол благовести: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господињу и васкрсење обзнањујете, докле не дође" (1 Кор. 11, 26). Стога je Света Литургија основна тајна вере хришћанске — тајна обзнањивања и литургијског причесног даривања Христове смрти и васкрсења као нашег спасења, охристовљења, оцрквљења, обожења, обогочовечења.
Са тих разлога ево и три Свете и Божанствене Литургије на српском језику. Јер? — Православии хришћани су позвани да помоћу светих тајни и светих врлина, чији је извор и центар Света Литургија, доживљују Богочовечански домострој спасења у свима његовим богочовечанским красотама и блаженствима.
Следујући апостолском предању свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Св. Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма. Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само je онда истински народни ако je израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Kao што je смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати cвојом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примаjући га за свoj jeзик којим се обрaћa Богу, она га надахњхује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква je мерило и народа и jeзика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив — увек сабира и спаја народ и народе и њихове jeзике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог. У jeзику je увек главнотајна речи; а тајна речи људске неoдвojивa je од тајне Речи Божje, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег — Христа Богсчовека. Отуда je литургијски jeзик увек еванђелски, псаламски, молитвени jeзик у надахнућу Духа Светог, jeзик богослужења и богославословљења, којим се ocвећује и посвећује народни jeзик. Тако се и живи народни jeзик ocвећyje богослужбеном, литургијском употребом, jep се, по Апостолу, све ocвећује peчју Божјом и молитвом (1 Тим. 4, 5).
Превод Божанствених Литургија: Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог и Прећеосввћених Дарова извршен је према грчком, староорпском и црквенословеноком тексту. За превоћење са грчког употребљавали смо пре свега старије и новије штампане Служебнике Јерусалимске Цркве, Цариградске Велике Цркве, Јеладске Цркве и Свете Горе, а затим и научна издања најстаријих грчких литургичких рукописа.
При превођењу на српски, као што рекосмо, користили смо и старосрпски превод, углавном из србуљских рукописних Служебника 14—16. века (првенствено из фонда библиотеке и музеја Српске Патријаршије) и из првог штампаног Служебника Божидара Вуковића. За црквенословеноки текст користили смо неколико стариjих и новијих издања Служебника Руске и Српске Цркве.
Као помоћна средства при превођењу имали смо у виду и новиje преводе на новогрчки, руски, бугарски, немачки, енглески и француски (П. Tpεμπ'ελas-a, К. Керн-а, Митроп. Герасима, A. Maltzew-a, Т. Таrnawskog, Robertson-a, Mgr Sylvestre-a), као и досадашње преводе на српски jeзик (наш превод Литургије Св. Лована Златоуста из 1922.године овде смо поправили а понегде и прерадили).
За коначну припрему српског текста Светих и Божанствених Литургија много су нам користила светоотачка тумачеша Свете Лиτyprиje) и то: Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског, као и новији литургички радови православних руских, грчких и српских литургичара и богослова.
Још неке напомене и објашњења ради больег разумевања овог превода и издања Светих Литургија на српском. Текст молитава, јектенија и возгласа, као и примедаба и упутстава за свештенослужитеље, унет је у овај Служебник онакав какав је засведочен данашњом саборном васељенском праксом Православних Цркава која продужује древно православно литургијско Предање. Сходно тој пракси, у овом нашем преводу све молитве у божаноком чину Св. Литургије налазе се на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа, којима се свака молитва логички и завршава. То посведочује већина старих литургијских рукописа и не мали број штампаних издања Служебника.
Исто тако, сходно литургијском сведочанству древног и савременог саборног Православља, извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније, и тропар Трећега часа у самом канону Евхаристије), стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за тропар Трећега часа у канону Евхаристије, за који су последньих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве епиклезе, што смо ми овде и учинили (тј. ставили смо га у Литургији Златоустовој испред молитве ,,Још Ти приносимо ...", а у Литургији Св. Василија испред молитве „Стога и ми, Пресвети Владико .. .") На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста свете Анафоре, то jecт текста молитве епиклезе и освећења Дарова. Одсуство тог тропара Трећега часа у старијим (пре 16. века) рукописним Служебницима, како грчким тако и србуљским, као и у свим данашњим штампаним грчким Служебницима, сматрамо да овде није потребно ни доказивати.
Такође напомињемо да у Литургији Св. Василија Великог, при самом освећењу евхариситијских Дарова, речи „Претворивши их Духом Твојим Светим" овде су изостављене (иако у новијим словенским Служебницима постоје). Оне су непотребно и неумесно пренете овде из Златоустове Литургије, док у изворним текстовима Василијеве Литургије не постоје, јер су текстуално сувишне. Наравно, остале су овде завршне речи освећења Дарова Василијеве Литургије: „Проливеном за живот света. Амин, Амин, Амин."
Да не би некима изгледала чудна или неуобичајена понека места у овом нашем преводу Божанствених Литургија, те да то не би сматрали као од нас уведену новину, напомињемо и следеће: Спомињање (и вађење честице) међу девет светих чинова на Проскомидији као првих Светих Анђела и Арханђела, засведочено је не само целокупном данашњом грчком литургијском праксом, него и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и србуљским и словенским. Јер и Свети Анђели спадају такође у Цркву као Тело Христа Спаситеља и као „побожни Сабор Његових верника" (како о томе дивно говори оно сажето тумачење Св. Проскомидије од патриарха Филотеја Цариградског, наведено у нашем преводу на крају Проскомидије, у примедби испод текста). Даље, возглас пред Трисветом песмом: ,,Јер си свет, Боже наш, и у Светима обитаваш ..." текстуално се тако налази у многим старим рукописним Служебницима, а тако је дословно очуван и у васкроном и празничном јутрењу (где је, несумњиво, пренет као такав из Литургије). Даље, поредак ђаконовог узимања благослова од свештеника после завршеног Великог Входа дат је у овом Служебнику према извесним старим рукописним и штампаним Служебницима и, што је главно, према Архијерејском Чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што je то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим Служебницима. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јересоког Служебника. На крају, треба додати и следеће објашњење односно упутстава за свештенослужитеље при служењу Свете Литургије: Постојеће напомене, упутства и објашњења у Служебнику, што су опширнија и детаљнија, тим самим показују да су новија и млађа, тј. да њихово уношење у текст Лилургије каснијег је датума. Зато смо и ми у овом преводу, не могући их ипак изоставити или пренебрегнути,настојали пре свега да се не упуштамо у било каква додавања или прошириваньа тих упутстава и објашњења, а понегде и да не уносимо све оне подробности које се налазе у новијим штампаним Служебницима.
Последња наша напомена одно си се на певање и одговарање на Светој Литургији: Свуда смо бележили древну литургијску праксу Саборне Православне Цркве, засведочену и најстаријим изворним текстовима Литургије, а то је — да на све свештеничке и ђаконске возгласе, прозбе, јектеније и молитве на Литургији увек одговара народ, сав православни верни народ Божји. Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. У томе се такође испољава саборни карактер Свете Евхаристије.
На крају свега, моја небоземна молитвена, евхаристијска, литургијска благодарност Пастиреначалнику и Великом Архијереју Богочовеку Господу Исусу Христу и Светим Оцима, Литурзима Цркве Његове, што ме недостојнога удостојише и омоћаше да ово свето дело завршим. Такође се овде особито захваљујем за драгоцену помоћ при коначном прегледу овога превода Божанствених Литургија четворици младих христољубивих богослова, доктора православие светоотачке теологије, јеромонасима: Атанасију, Амфилохију, Артемију и Иринеју. За труд њихов нека их Господ Бог помене у Царству Своме.
На Благовести
1978. године
Архимандрит Јустин,
духовник Манастира Ћелије
Овај предговор оца Јустина овде наводимо првенствено са циљем да укажемо на новотарију уведену у канон свете Евхаристије, тј. Тропар трећег часа, који је у последње време неосновано упао у свету Литургију како о томе сведочи овај свети богослов. Многи свештеници из незнања свог читају овај непотребни додатак и тиме пресецају канон Евхаристије, прекидају молитвено обраћање Богу Оцу и моле се Сину. Не заборавимо да је света Литургија пре свега мплитва Оцу упућена од Цркве као Тела Христовог и Христа као главе и идентитета Цркве. ,,Уби нас незнање" говорио је Св. Николај Велимировић, стога овом приликом молимо све свештенике и епископе који читају овај додатак да га читају само тамо где му је место, дакле за време Трећег часа, а не да њиме угрожавају ток канона Евхаристије.
Не очекујемо да послушате нас неуке и недостојне слушања, већ пре свега Св. Предање које не памти овај додатак, потом Св. Јустина који овде то потврђује, а затим и епископа Атанасија Јевтића који о овоме богонадахнуто говори: ,,Они који код нас (чак и неки епископи) говоре: ,,служимо како је Св. Сава служио" једноставно не знају, или неће да знају, да Свети Сава није служио са Тропаром трећег часа, јер га тада нигде није било у Литургији, јер његово прво уношење у Литургију забележено је тек почетком 15. века (увео га је архиђакон цариградски, Димитрије Гемистос, за ,,Патријарашки Чиновник", крајем 14. почетком 15. века), а код Срба крајем 17. века."
о многим другим литургијским питањима погледајте у
,,Божанствена Литургија Св. Јована Златоустог", манастир Хиландар
Нема коментара:
Постави коментар