Молећи Господа да ово наше кратко излагање буде многима душекорисно и Њему благопријатно, решисмо да данас на празник Св. Прокопија, мученика Христовог, промуцамо коју реч о две неправилне праксе које су се потпуно неосновано и неоправдано укорениле у служење Свете Евхаристије. Већ смо понешто срицали о тропару Трећег часа и Молитви Господњој (,,И на земљи као на небу"), а данас бисмо указали на још два погрешна додатка која сведоче о непознавању смисла текста Св. Литургије од старне многих свештенослужитеља. Не осуђујући и не укоревајући никога, са братском љубављу вас позивамо да посветите пар минута свог драгоценог времена на читање ових предивних коментара епископа Атанасија и понеког нашег скромног запажања.
Прва неправилност коју данас помињемо тиче одговарања народа на свештеникове речи ,,Заблагодаримо Господу!". На овај позив народ одговара: ,,Достојно је и праведно", након чега почиње молитва Анафоре (Узношења) ,,Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити..." Међутим, народ не говори само ,,Достојно је и праведно", већ додаје ,,клањати се Оцу и Сину и Св. Духу, Тројици једносушној и нераздељивој." Чујмо шта нам о томе каже преосвећени владика Атанасије:
,,Данашњи, сасвим новији додатак: ,,клањати се Оцу и Сину и Св. Духу, Тројици једносушној и нераздељивој." - потпуно је овде сувишан и неумесан, јер представља несхватање самог текста и смисла Литургијске Анафоре, у којој литург позива народ ,,да БЛАГОДАРИ/МО/ заједно са њиме Господу", а народ одговара потврдно: да је то благодарење=захваљивање(=Евхаристија) - дело достојно и праведно! Није, дакле, реч овде да ли је ,,достојно" клањати се Светој Тројици (Која је претходно исповеђена речима: ,,да једнодушно исповедамо Оца и Сина и Св. Духа...", и сада би то било сувишно понављање), него је по среди евхаристијски дијалог литурга и салитургишућег народа: Хајте да благодаримо Господу! (Сличан позив литурга народу има и Јаковљева Литургија). - Народ одговара: ,,Да, то је заиста и достојно и праведно!" - Ово ,,Достојно и праведно", по Златоусту, пројављује јединство Тела Христовог и једнакост служитеља и верника пред Божанским Даровима: ,,Благодарење Богу је заједничко, јер не благодари сам свештеник него сав народ. Пошто свештеник почне, сви се слажу да ово бива достојно и праведно. Тада свештеник почиње Св. Евхаристију."
Дакле, видели смо да је овај додатак (са крштења) не само сувишан (јер Богу је свакако увек достојно клањати се, а то смо већ и исповедили рекавши ,,да једнодушно исповедамо Оца и Сина и Св. Духа...", те нема потребе за понављањем), већ мења и смисао одговарања. ,,Достојно је и праведно." се односи на ,,Заблагодаримо Господу!", а не на неко ,,Поклонимо се Господу!" Када кажемо ово са додатком са Крштења, свештеник остаје без одговора на позив народу да благодаримо Господу, као да народ не слуша шта свештеник говори и на шта позива, већ као да свештеник говори једно (нешто своје), а народ друго (такође своје), разбија се јединство Цркве, долази до дисхармоније узајамног неслушања, а самим тим и не саслуживања.
Друга неправилност тиче се возгласа који свештеник произноси након Причешћа, након народног: ,,Видесмо светлост истинску, примисмо Духа Небескога...", а то је ,,Благословен Бог наш"-које говори тихо окренут ка престолу, а потом се окреће ка народу и гласно наставља: ,,Свагда, сада и увек и у векове векова." Владика Атанасије о овоме каже:
,,Ово ,,Благословен Бог наш" није засведочено у старим рукописима (како запажа и проф. Ј. Фундулис), и можда се зато, кад се појавило касније и говори тихо."
Професор Фундулис (као и митрополит Јован Зизјулас) говори да је ово ,,Благословен Бог наш" овде потпуно сувишно. То је возглас који означава почетак (вечерња служба почиње тако као и многи обреди), а чега би онда ово био почетак када се ближи крај?! Почетак благодарења?! Благодарење није посебна служба већ је у склопу Св. Евхаристије која је цела благодарење, зашто би онда посебан почетак имало благодарење након Св. Причешћа?! Наиме, ради се о још једном непознавању саслужитељског дијалога литурка и верног народа. ,,Благословен Бог наш" је непотребни, кваритељски додатак који нарушава и пркида тај дијалог. Литург треба само рећи наглас ,,Свагда, сада и увек и у векове векова." јер се то односи на народно певање: ,,Видесмо светлост истинску, примисмо Духа небескога...". Дакле, да свагда, сада и увек видимо светлост истинску, примамо Духа Небеског, налазимо веру истиниту и клањамо се нераздељивој Триојици која нас је спасила. Само оваквим поретком ,,Свагда, сада и увек и у векове векова." има свој прави и потпуни смисао, док је возглас са почетка вечерње ,,Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и у векове векова." потпуно бесмислен и нема никакву позитивну, већ само кваритељску улогу на овом месту у Св. Литургији
Најискреније се надамо да је ово било разумљиво и да ће позитивно утицати на како будуће тако и старије литурге који можда нису најправилније служили Св. Литургију, да ове само на изглед ситнице промене и да служе Литургију правилно и са смислом јер је то најсветија Служба коју Црква може вршити свагда, сада и увек и у векове векова.
oвај текст посвећујемо блаженопочившем
епископу жичком Хрисостому Столићу
Нема коментара:
Постави коментар