Синдром стеченог губитка имунитета, Сида

Медицинско одређење сиде

            Сида се од самог свог открића показала као једна од најопаснијих вирусних инфекција. Структуру вируса губитка људског имунитета биолози су упоредили са структуром јежа, али оно што највише забрињава је брза и континуирана промена која се у њему догађа. Тај аспект вируса је оно што отежава проналазак вакцине.

            Честе вирусне болести, као што су грип или хепатитиц, јављају се унутар неколико дана, производе важније или мање важне симптоме, али када тело развије антитела, оне буду у великом делу савладане. Понашање вируса ХИВ-а је пуно другачије: на почетку су уочавају мали или никакви симптоми, а током развоја болести слаби одбрана организма зато што се вирус умножава у белим крвним зрнцима и затим их уништава. Антитела која се успеју развити у том раздобљу нису способна да униште вирус, али нам она омоућавају да га откријемо, зато што тест који открива њихову присутност открива и активну инфекцију. То је посебно важно јер се заражена особа може чинити потпуно здравом 5 или више година, па у тој фази може ненамерно заразити друге особе. Чак и у раздобљу од три до шест месеци пре него што се формирају антитела особа може пренети вирус неком другом. Постаје јасно зашто се овај вирус сматра толико опасним.

            Након просечно 5 година пацијенти развијају симптоме сиде и умиру у раздобљу од 4 до 5 година, али неки чак и пре јер лечење засад тек успорава развој болести. Инфекција ХИВ-ом, у 40%-60% случајева, може се појавити као облика акутне инфекције (знојење, слабост, упала ждрела, болови у зглобовима и мишићима, мучнина и диареја) у раздобљу од 1 до 6 недеља.

                        Сида као болест

            У строгом смислу сида није болест. Озбиљне последице и смрт пацијенту се догађају због немогућности имуног система да реагује на иначе безазлене болести. Чак и неке гљивичне инфекције постају претња за особу заражену ХИВ-ом. Што се дуже вирус налази у телу то опасније постају безазлене болести.

            Вирус сиде напада људску врсту иако су првобитни слични вируса пронађени и код животиња. То је вирус који се не преноси социјалним контактом, будући да се он налази само у телесним течностима заражене особе, посебно у семеној и вагиналној течности, крви и у мањој мери у мајчином млеку. Концентрација вируса у другим телесним течностима, као што су слина, зној и урин, је преслаба да би изазвала заразу. Само директним контактом са зараженом крвљу, семеном или вагиналном течношћу (трансфузија крви, полни односи) може доћи до заразе.

                        Начини заразе

            Начин заразе вирусом ХИВ-а сличан је начинима заразе као код неких полних болести, као на пример сифилиса, који се преноси полним односом, али и преко осталих телесних течности као што је крв. Полни однос најчешћи је узрок ширења сиде: у целом свету више од 70% особа бива заражено приликом незаштићених полних односа са зараженим партнером. Анални секс се сматра ризичнијим јер повреде служњаче омогућавају вирусу улазак право у крвоток.

            Дете може бити заражено крвљу мајке и пре свог рођења. Преко постељице, мајчина крв улази у крвоток детета. Будући да деца, у тренутку рођења, немају потпуно развијен имуни систем, она од рођења показују симптоме сиде и умиру много пре одраслих, често две године од рођења. Иако у мањој мери, и мајчино млеко може узроковати инфекцију. Постоје случајеви деце која су рођена здрава, а која су инфицирана дојењем.

            Свакодневни социјални контакти као што су дељење оброка, кашаљ или пољубац не могу изазвати заразу ХИВ-ом. Неповређена кожа непробојна је баријера за вирус.

                        Статистика заражених ХИВ-ом

            Светска здравствена организација нам даје податке о 1.025.073 регистрована случаја сиде до 1994. Године, али стручњаци процењују да је на целом свету било најмање 4.500.000 оболелих. Свеукупан број особа заражених ХИВ-ом се процењује на око 18.000.000, а предвиђа се повећање од 6.000 нових случајева дневно. Међу развијеним земљама САД има највећу стопу заражених сидом (140 случајева на 100.000 становника). У западној Европи, ситуација је само мало мање драматична. Од неразвијених земаља посебно је драматична ситуација у субсахарској Африци где се налази више од половине свих људи на свету заражених сидом.

            Коришћење дрога други је по реду начин инфекције, због честог коришћења заједничке игле (посебно у јужној Европи). Важан проблем је велико ширење сиде у затворима.

                        Правно-друштвени проблеми

            Коришћење презерватива у великој мери смањује број зараза, али не чини сигурнима све полне односе. Приликом аналног односа лако долази до пуцања презерватива. Оправдано је презервативима снабдевати зависнике од дроге, али не и децу у школи јер се на тај начин охрабрује полни промискуитет међу адолесцентима, што може довести до пораста броја заражених. Заштита је потпуна само искључивањем ризичног понашања.

            Оснивана су разна удружења за борбу против сиде. Италијански закон из 1990. забрањује социјалну дискриминацију пацијента: код уписивања у школу, код добијања или задржавања посла... Док закон из 1999. утврђује неспојивост болести сиде и лишавање слободе, односно ако затвореник има сиду, биће у кућном притвору са адекватном негом која му не може бити пружена у затвору.

                        Етички аспект

            Сида је једна од оних болести које су кроз историју задобиле карактер зла које угрожава човечанство. Због тога је лако болесника поистоветити са злом и маргинализовати га. Треба избегавати повезивање девијантног понашања и казне Божијекоје је прихваћено од стране јавног мњења.  Неки на њих гледају као на ширитеље заразе које треба прогонити, а знамо да је сваки облик маргинализације етички неприхватљив. Посебно је за хришћане важно сетити се да је повезивање зла и кривице сложено и да не можемо одмах кривити пацијента. Позната је прича из јеванђеља по Јовану, када апостоли питају Христа: Учитељу, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? А Исус им одговори: Нити сагреши он, ни родитељи његови, него зато да се јаве дела Божија на њему. Особи зараженој ХИВ-ом поред физичке потребна је и духовна помоћ и утеха. Етичком проблему може се приступити само са љубављу према ближњем.

            Сида може бити само успорена и увек доводи до смрти. Али се пуно може учинити на плану ублажавања боли и помоћи овим болесницима. Треба одбити еутаназију и терапијско насиље, а окренути се терапији против болова.

            Данас, када оболели живе пуно дуже и могу заразити више особа, јавља се потреба за обзнањивањем зараженог како би се заштитили друштвени интереси. Сваки грађанин је одговоран не само за сопствено, већ и за здравље других. И заражена особа има своје обавезе. Ако сумња у то да ли је заражена мора се понашати као да јесте, а ако је сигурна да је заражена мора обавестити особе са којима је била у таквом контакту да је могуће да их је заразила или довела у ризик (партнер, зависници од дроге...)

            Доктор може открити тајну пацијента у случају: када треба заштитити живот трећих особа, када је доктор исцрпео сва средства да убеди пацијента да сам открије тајну, да је особа којој се тајна открива рођак или партнер који живе са оболелим...

            За медицинско особље први етички аспект који треба узети у обзир је особа.