У име Оца и Сина и Светога Духа, часни оци, уважени професори, браћо и
сестре, Христос Васкрсе! Васкрсења је дан, просветите се људи, Пасха Господња
Пасха; Ово је дан који Господ створи, обрадујмо се и веселимо се у њему!
Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у
историји рода људскога. То је догађај који осмишљава наш живот, јер живот је
узалудан ако му је последња станица смрт. Апостол Павле говори: Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос
није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па је
празна и вера ваша. (1Кор 15, 13-14). Узалуд пророштва, узалуд мучеништво,
узалуд сваки подвиг, узалуд крштење и молитве са сузама, узалуд и ово наше
данашње Сабрање, ако смрт односи победу над Животом. Но, вером која је основ
свих наших надања и потврда невидљивог, ми знамо да је Христос попут светлости
истинске и незалазне одгнао таму и сен смрти од рода људскога, те са Божанственим
Павлом кличемо: Победа прождре смрт.
Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? (1Кор 16, 55).
Христов улазак код
апостола телом кроз затворена врата сведочанство је преображаја твари у
васкрслом Господу. У Њему, све постаје
нова твар, распадљиво се облачи у нераспадљиво, а смртно у бесмртно. Чули смо
да се Христос обраћа апостолима са Мир
вам! (Јн 20,19); Мир вам остављам, мир свој дајем вам. (Јн 14,27). А какав
нам мир то Христос оставља? Мир од чега? Не даје нам мир који нам свет даје,
већ онај који нам само Васкрсли Богочовек може дати, а то је мир од смрти. Није
ли смрт узрок сваког страха човечијег и да ли би се човек ичега плашио када му
не би највећи непријатељ била смрт?
А сада, човек Христов се не плаши убијене звери – смрти, не плаши се ђавола
јер је до ногу потучен, не плаши се ада јер су врата његова разорена. Мир
Божији влада у срцима и превазилази сваки ум.
Лаж, презир, подвале
људске, гордост, пакост и љутња стварају велики немир и неред те нарушавају
Христов мир. А ништа више не руши душевни мир као сумња када се угнезди у срце
човечије. Јер онај који сумња је као
морски вал који ветар подиже тамо и онамо. (Јак 1,6). Та иста сумња и
неверица увукле су се и у срце апостола Томе и тек је његов лични сусрет са
васкрслим Христом довео до спасоносног исповедања: Господ мој и Бог мој! (Јн 20, 28).
Но, нема ли данас, па чак
и међу хришћанима, оних који најпре траже да виде Бога, па тек онда да поверују
у Њега? Не обузме ли неверица срце човечије када га снађу животне неприлике и
проблеми? И како је могуће нама данас познати Бога?
Вера у Бога је познање са
Богом. Бога не можемо познати чулом вида, слуха и додира, као Тома, будући да
се вазнео, али Га можемо познати љубављу и заједничарењем са Њим. У заједници,
то јест Цркви, Бог нам се открива као личност. У ближњима откривамо Бога. Погледајмо
како мало дете има сву веру и поверење у своје родитеље и не тражи многа
објашњења и доказе, оно им једноставо верује, а верује захваљујући безусловној
љубави коју осећа, а та љубав порађа осећај сигурности. Познајмо Бога, као деца
Божија! Тада ћемо бити утврђени у вери и проблеми и животна тескоба неће
засејати неверје у срца наша. Када вера нема сумњу за суседа, теда је човек
спокојан.
Међутим, зашто онда људи
сумњају у Бога? Па, сумњају робови смрти да може бити неко Царство Божије без
смрти. Сумњају становници овог трошног и пролазног света да може бити нека
држава живота, боља од њега. Због тога човек сумња, због тога јер га смрт
притиска. Човек је подвижничко биће које се стално пропиње, јер му је живот
пред очима, а смрт за вратом.
Збило се како је и
проречено: пастир је ударен и овце су се разбегле. Но, апостоли се нису попут
бесловесних оваца разбежали куд који, већ су се опет убрзо сабрали на једно
место. Живот из запечаћеног гроба је засијао, јер не беше могуће смрти да га
држи у својој власти. Прошавши кроз затворена врата показује ученицима ране
своје чије ће ожиљке носити као вечито сведочанство љубави Његове према роду
људском. Како апостол Тома није био ту међу њима, одбијао је да поверује у
васкрсење Христа, без обзира на убеђивања осталих апостола. Ово је поука свима
нама да својим настојањима не можемо убедити некога да поверује, потребна нам
је помоћ Божија. Ради Томе, ради једног човека, једног грешника, Господ се
јавио по други пут. Победитељ смрти оставља своје небеско стадо и хита да спасе
изгубљену овцу. Познање Бога бива личносним контактом. Блажени који не видеше, а повероваше. Ти који не виде, а верују смо
и ми који данас на овом сабрању личносном заједницом једни са другима, а потом
и са Богом у телу и крви Сина Његовог, долазимо до познања и саучествовања у
Истини. Стога и ми можемо заједно са Томом рећи: Господ мој и Бог мој! (Јн 20, 28).
Нека би дао Бог да будемо
утврђени и постојани у вери, да се сумња у Бога исели из срца наших и да мир
Христов царује у нама. Васкрслом победитељу смрти, Христу, нека је вечна слава,
част и власт, са Оцем и Духом Светим кроза све векове и у сву вечност, Амин.
Нема коментара:
Постави коментар