Задатак православног богословља данас

На шта мислимо када говоримо о задатку православног богословља данас? Сасвим је прикладно наше разматрање започети управо овим питањем јер се некоме може учинити да сам наслов сугерише ону врсту богословске орјентације која данас преовладава на Западу, а према којој је православље са правом неповерљиво. Ради се о свођењу богословља на дату ситуацију, то јест доба о пренаглашавању питања о релевантности богословља, релевантности схваћене искључиво у смислу зависности богословља, његовог задатка, метода и језика од „модерног човека“ и његових специфичних модерних потреба. Православље одбацује такво свођење богословља јер је први и непролазни задатак богословља да трага за Истином, а не за некаквом „релевантношћу“, да трага за богодоличним, а не за човекодоличним речима. Православно богословље одбацује прихватање света као кључног критеријума, док са друге стране темељна хришћанска заинтересованост за свет и његово спасење јесте сами разлог постојања богословља. У том смислу свако истинско православно богословље је увек било пастирско, мисионарско и пророчко и када год је у историји губило те своје кључне димензије постајало је пука интелектуална игра коју је „стварна“ Црква са правом игнорисала.

            Православни богослови који живе и раде на Западу приморани су да постављају следећа питања: Којим потребама Цркве морају одговорити и у односу на које потребе треба да се организује и испланира њихов богословски рад? И како да на Западу остану послушни непролазним-пастирским, мисионарским и пророчким задацима православног богословља? То је за православље једна ситуација у којој се никада није налазило, а која упућује изазов читавој Цркви да живи на Западу. Та нова ситуација се пре свега тиче пастирске одговорности православног богословља. Вековима уназад у православљу се није појавила тако животна потреба за богословљем као што је то данас. Разлог ове потребе је то што је у Грчкој, Русији, Србији култура увек била у најдубљем смислу повезана са православном вером, јер је увек происходила из Црквеног виђења света.

            Међутим, на Западу ствари стоје сасвим другачије. На Западу је амбис између православног виђења света са једне и секуларистичке културе, са друге, стране толико дубок да нема могућности да се православно виђење света „примени“ у западној секуларистичкој култури, а језик којим се изражава православно виђење света, језик православне Литургије, духовности и етике, остаје тој култури потпуно стран, чак и када је то енглески или било који други западни језик. 

            Пред данашњим православним богословљем стоји задатак да изнова открије и у себи обнови своју предањску пастирску димензију, да помогне православнима да разумеју своју веру, богословље треба поново да постане разумевање вере и суштинска веза између предања Цркве и стварног живота. Да бисмо почели да разматрамо ову проблематику морамо се усресредити на оно што представља основни проблем православног богословља, а то је готово потпуно отуђење богословља од стварног живота Цркве и њених практичних потреба. Од завршетка светоотачке епохе, православно богословље је – изложено Западним утицајем – постајало академско и схоластично. Богословље је почело да се везује за круг образованих теолога интелектуалаца који пишу и раде искључиво једни за друге. Светоотачко богословље никада није било упућено искључиво интелектуалцима, већ читавој Цркви и то са убеђењем да је свако у Цркви примио Духа Истине и да је тиме богоучињен богословом то јест човеком који је читавим својим битијем заокупљен Богом.

Православни на Западу морају изнова усмерити богословље ка стварној Цркви и ка стварном човеку у Цркви. Морају почети да се богословски брину о конкретној ситуацији тог и таквог човека, а не само да му помогну да се боље „образује“ или да постане „поноснији на православље“.

Култура у којој живимо – дефинисана као време тријумфа терапеутике – успела је да измени и саму религијску свест религијског човека, тако да он није више у стању да чује и разуме истинско учење Цркве. У томе му може помоћи једино богословље, али богословље може да испуни свој задатак једино ако поново постане пастирско богословље, то јест ако се идентификује са Црквом и њеним стварним животом.

Други задатак нашег богословља је мисионарски. Православно богословље има мисију и на Западу, а та мисија подразумева обраћење неправославних у православље. Наша мисија остаје увек иста: да православље учинимо познатим, схваћеним и уз Божију помоћ, прихваћеним на Западу. Та мисија природно и неизбежно произлази из нашег преодговорног исповедања да ми јесмо православни и да наша Црква јесте једина истинаита Црква.

Мисија не представља само напор да се неко обрати у православље, већ претпоставља духовну отвореност самог мисионара. Нема праве мисије без саможртвеног поистовећивања мисионара са онима којима га је Бог послао. Ово исто важи и за православну мисију на Западу. Ова мисија је немогућа без богословске љубави према Западу и према многим аутентично хришћанским вредностима западне културе. Мисионарски задатак православног богословља мора бити вођен инсистирањем на Истини као једином правом критеријуму сваког мисионарског труда, као и стварном отвореношћу за западне хришћанске вредности.

Трећи задатак православног богословља је пророчки. Богословље стално мора учествовати у тој пророчкој функцији: вечни задатак богословља јесте да живот Цркве непрестано доводи у везу са непроменљивом истином Црквеног Предања, као и да чува живим и делатним критеријум којим Црква саму себе просуђује. Цркви је данас та пророчка функција њеног богословља потребнија него икада раније. Јер православна Црква пролази кроз веома дубоку кризу, а узроци су многобројни. Са једне стране, распада се и ишчезава свет који је вековима обликовао историјско постојање православне Цркве. Велика већина православног народа страда под чизмом атеизма и прогонима од стране атеистичких режима налазећи се у ситуацији у којој им је борба за опстанак једина преокупација. Са друге стране, на Западу се појавила велика православна Дијаспора, чија појава окончава мулти-секуларну изолацију православља на Истоку суочавајући га са новонасталим проблемима Црквене организације као и проблемом духовног прилагођавања свету незапамћеног у читавој досадашњој историји Цркве. Никада раније у прошлости није постојао такав и толики амбис између Црквене јерархије и стварне Цркве. Колико још дуго треба да живимо у збрци јурисдикција које се или свађају једна са другом или просто игноришу једна другу? Колико ћемо још дуго моћи да се претварамо да не примећујемо убрзано гашење Литургије, духовности и монаштва?

Сада је право време за богословље. Има много Црквених структура моћи које су одавно већ прихватиле као свој зацртани задатак да не допусте покретање ни једног јединог озбиљнијег питања у Цркви, односно да спрече свако трагање за Истином и сусрет са њом. Међутим, исто тако је било и у време Светих Отаца. Што се тиче питања са којима се данас суочавамо као богослови она нису ништа мање битна од питања са којима су се у своје време суочавали Свети Оци. На нама је да се определимо или за каријеру угодног академског теологисања или за подвиг богословствујућег одговора вољи Божијој.