УВОД
За стотину двадесет и седам година
постојања аутокефалне Српске архиепископије (1219-1346) налазило се на
архиепископском престолу свега дванаест архиепископа. У државном животу Србије
то је било доба сталног политичког, привредног и територијалног снажења и
ширења упркос повремених криза кроз које је Србија пролазила.[1]
Десет архиепископа су били васпитаници манастира Хиландара, док за двојицу,
Арсенија l Сремца и Јоаникија ll,
нема података да су били у Хиландару.
Међу архиепископима било је ктитора, дипломата, преводилаца и књижевника. Скоро
сви архиепископи су проглашени за светитеље.[2] Као најзначајнији извор из ког црпимо податке
за овај период користимо дело архиепископа Данила ll, Животи краљева и архиепископа српских, познато као Књиге староставне. Ево шта у уводу
архиепископ Данило ll говори о овим светим личностима чија житија описује: Јер многи од овога света јавише се, који
примише реч Владике, оставивши земаљско царство и пођоше за Христом, јер
учинише Његову вољу и Његове заповести савршише. И ради такве жеље њихове
свесрдачне љубави ка Христу, будући још у телу, јавише се равни анђелима; јер
трудове своје расплодише на стотину, и у онај светли дан доласка Владике
узвеселиће се у вечној светлости. Сматрајући их блаженима, возљубљени, похвалићемо
њихова житија...[3]
Биографије
архиепископа у Даниловом делу су израђене по обиму неједнако, четири од њих:
биографије Арсенија, Јоаникија (Јанићија), Јевстатија l и Данила ll, доста су
опширне, док су биографије осталих архиепископа веома кратке. , Данило ll је
написао биографије Арсенија и Јевстатија l, биографију Данила ll, пише његов
ученик, а писац биографије архиепископа Јоаникија и писци осталих кратких
биографија нису познати. [4]
И опширне биографије садрже пуно нејасноће, празнина, недостатака, а кратке су
врло штуре са готово ни мало факата. Нешто података имамо у разним повељама и
животима краљева међутим, живот и рад већине српских архиепископа нам је мало
познат, јер су подаци оскудни.
Однос
између Цркве и државне власти у средњовековној Србији био је хармоничан.
Границе Српске архиепископије су се шириле упоредо са границама српске државе. Личност
и пример Светог Саве остали су трајни углед свим његовим наследницима, који су
за себе говорили да обдржавају престо
Светог Саве. [5]
АРСЕНИЈЕ l СРЕМАЦ
...постаде угодан светитељ Твојега
трисијанога
божаства. Данило ll
Први
наследник Светог Саве био је архиепископ Арсеније (1233-1263, †1266) родом из
Срема у који је тада спадала и Мачва са Колубаром. У овом блаженом отпочину савршена истина, сам Христос, и назва се
обитељ једносушне Тројице... Још од младости своје назнаменан Духом
Светим...Имајући уздање у Господа и к Њему прибеже силним умом и веледушним
разумом и ради тога постаде чувар закона и учитељ побожности...[6]
Био је родом из села Дабра, близу Дунава и Сланкамена[7],
син неких доброверних и побожних
родитеља.[8]
Не зна се ни где је ни када је Арсеније постао монах.[9]
Каже се само да је одушевљен радом Светог Саве дошао у манастир Жичу, где га је
Сава примио у братство и у своју келију како би руководио његовим духовним животом
и пратио његово узрастање. Био је велики аскета, по мери једући хлеб и по мери пијући воду и то само у одређено време, и
никада ноћу не дајући у сласт сна телу својему или покоја.[10]
Свети Сава га је поставио за еклисијарха[11]
велике и саборне цркве архиепископије, Жиче. Након овога Арсеније још више
умножава своје подвиге због чега је био
љубљен и од тадањега краља и од свију великоименитих бољара његових.[12]
Пре
но што ће Свети Сава поћи на своје друго поклоњење у Света места, одлучује да
игумана Арсенија постави за наследника: А
тебе остављам место мене да будеш управљач свете вере и као чувара и пастира
умнога стада христоименитих оваца тј. деце отачаства мојега.[13]
Како сведочи Теодосије, Арсеније је тада био јеромонах. Ми данас не знамо разлоге због којих је
Свети Сава обишао све епископе, које је такође он сам поставио, а себи за
наследника одредио једног јеромонаха, који није могао имати искуства у
управљању црквом. Он је, свакако, имао неке своје разлоге за то: Арсеније је
узрастао као монах под његовим непосредним руководством и на његове очи и он му
је био духовни отац и познавао је и тајне његовог срца.[14]
Сава није самовољно поставио Арсенија, он га јесте одабрао, али је свој лични
избор озаконио највишим ауторитетом Цркве, сабором 1233. Арсеније је саборски
изабран иако никоме од епископа тада није пало на ум да Сави оспори право да
сам себи одабере наследника. Уз присуство краља Радослава и свих велможа, Сава
је са осталим епископима, свештенством и ђаконима привео Арсенија ради
освећења, а потом га узведоше на свети и
божанствени престо светога Саве и сви га једногласно прославише, говорећи:
Арсенију преосвећеном архиепископу све српске земље многа лета![15] Свети Сава је остао извесно време у
манастиру Жичи да би помогао своме наследнику у првим данима његове тешке и
одговорне службе. У пролеће 1234. Свети Сава је пошао на друго поклоничко
путовање и са њега се није жив вратио у Србију.[16]
Арсеније је управљао Српском црквом тридесет година, међутим нема много
података о његовом архиепископовању. Највероватније је он био иницијатор
одласка краља Владислава у Трново и организатор свечаног дочека моштију Светог
Саве на граници Србије 1237. Услед несигурних политичких околности краљ Урош и
и архиепископ Арсеније намеравали су да пренесу седиште архиепископије из
близине угарско-српске границе дубље у унутрашњост државе. Близу Пећи подигао
је Арсеније око 1250. цркву Светих Апостола у метоху Жиче, која је касније по
Жичи прозвана Св. Спас.[17]
Архиепископ Арсеније је 1253. пренео седиште архиепископије из Жиче у Пећ.[18]
Из времена његовог архиепископствовања потичу манастири Сопоћани и Градац. Из
његових сачуваних беседа види се да је био одличан беседник.
1263.
године паде овај преосвећени у љуту
болест и поче јако боловати, и то не наједанпут, но три године или више пре
смрти његове, његово тело је било обузето тешком болешћу...[19]
Највероватније се радило о капљи. Арсеније је толико волео духовне песме да
је и приликом умирања наредио присутнима да поју. Упокојио се 28. октобра 1266.
у Чрнчи, а сахрањен је у храму Светих Апостола у Пећи. Где се, тачно, налазичла ова Чрнча није сасвим јасно. Неки је мећу у
околину Краљева, други у Херцеговину, а трећи на Лим више Бијелог Поља... Лик
архиепископа Арсенија остао је сачуван у Ариљу, у манастиру Матејчи и у Кривој
Реци на Копаонику.[20]
Највероватније је проглашен за светитеља седам година након упокојења. Услед нестабилних политичких прилика, мошти
архиепископа Асенија ношене су по разним манастирима. Тако су се оне налазиле у
манастиру Довољи, Морачи, на Медуну, у Добрићеву, Ждребаонику, Косијереву и од
1920. године стално у Ждребаонику. Архиепископ Арсеније се у Русији први пут
помиње као свети 1388. године, а канонизован је у Москви на сабору 1549.
године.[21]
САВА ll
...брат благошестивога краља Уроша првога.
Данило ll
Након што је Арсенија ударила капља
те није могао вршити своју дужност, наследио га је Сава ll (1263-1271), четврти син краља Стефана Првовенчаног, који се
пре монашења звао Предислав[22].
Рођен је пре 1200. или 1201.[23]године.
Подвизавао се у манастиру Хиландару, по узору на свог стрица, чије је и име
понео, а потом и епископ Хумски (Св. Сава је добио као принц Растко на управу
Хумску земљу, што је још једна повезаност међу овом двојицом архиепископа). У
млађим годинама је посетио Свету Земљу и посетио Јерусалим. Са њиме је путовао
у Палестину и његов ученик, потоњи архиепископ, Јанићије.[24]
По повратку из Свете Земље, долази у Хиландар (Станоје Станојевић наводи да се
нигде у изворима не помиње да се Сава ll замонашио у Хиландару, нити да је
био игуман Хиландарски[25]),
а потом се враћа у отаџбину. Из повеље
краља Уроша манастиру Светог Петра на Лиму, издане ускоро после 1254. год. зна
се да је Сава ll у то доба био епископ
у Хуму.[26]
Српском Црквом је
управљао седам година, добро је упасао
поверену му паству, и живео је у чину чреде своје седам година[27].
Упокојио се 8. фебруара 1271. и сахрањен је у цркви Светих Апостола у Пећи. Лик
архиепископа Саве ll налази се у манастиру Сопоћани, у
Пећи, Дечанима и Грачаници.
Историчари се споре око тога да ли
је Сава ll проглашен за светитеља. Радослав
Грујић то тврди, као и епископ Сава Вуковић, међутим Ђоко Слијепчевић остаје
суздржан по том питању. Слијепчевић наводи напомену Данила ll да је Сава ll
сахрањен у манастиру
Светих Апостола у Пећи где се светолепно
и свечано помиње и до сада[28]
као нешто што може указивати на могућност да је Сава
ll био проглашен за светитеља. Станоје Станојевић каже: За свеца изгледа није проглашен... У Пајсијевом летопису пише, да Саваll:
јест ва великој цркви и до данас ва гробници, благоуханија испуштаје... У
Руварчевом Родослову пише само да су Савине мошти: цели и нерушими... Сава ll
се истина помиње као светац у Данилчевом типику 1416 и у запису на слици његове
смрти у Пећи, али се он не назива светим у натписима на његовом лику у Пећи и у
Грачаници и, што је најважније, он се не назива светим, ни у повељи
архиепископа Савеlll којом потврђује
неке дарове Хиландару, нити у Данилчевом типику, те је према томе његово
проглашење за светитеља сумњиво.[29]
ДАНИЛО l
И он је био достојан водитељ вере божаствене
и бринуо се за Христову цркву као што треба. Данило ll
Наследник Саве ll био је Данило (1271-јесен 1272) кога је каљ Урош сменио
после кратког времена[30].
Пре избора био је на положају игумана манастира Хиландара.[31]
Ради неког случаја који му се догодио,
био је смењен са светитељског престола. И живећи дакле таквим часним животом,
престави се ка опћем животу бесконачнога живота.[32]
Постоје мишљења да је био присталица Драгутинов и да га је Урош због тога
свргао, међутим о каквом се случају ради и због чега је Данило смењен нико са
сигурношћу не зна.
ЈОАНИКИЈЕ l
...Дух пресвети који испуњује све
ризнице добара и њега просвети божаственом
благодаћу и ум његов управи ка небесној тврђави... Данило ll
Одакле
је био родом, није нам познато. Био је син благоверних родитеља, ученик Саве ll кога је пратио у Јерусалим где
је био и рукоположен за ђакона, а потом и за презвитера од стране неког епископа који се тамо нашао [33] (Рајко Веселиновић и Ђоко Слијепчевић
говоре да је то учинио јерусалимскои патријарх[34],
али то се не помиње у Даниловом делу, већ да је Јоаникије само примио благослов
од патријарха). Одлазе на Свету Гору где бива жртва безбожних гусара Јер много пута биваше ухваћен од ових и љуто
мучен, и чињаху му многе пакости.[35]
Заједно са својим учитељем Савом одлази у Србију али није могао трпети
растанак од Свете Горе, те се по благослову враћа на Свету Гору где се
подвизава више него раније. Љубављу и
убеђењем тадањега благочастивога краља и целога Богом сабранога сабора Свете
Горе би постављен да буде игуман славнога манастира Хиландара.[36]
Не знамо у које време се ово дешава. Можесе
само наслућивати да је то било негде после 1250.[37]Јоаникије
потом самовољно напушта игуманску власт и враћа се у Српску земљу. Јоаникијев долазак у Србију морао је да буде
пре свршетка 1262/1263. септембарске године јер се у тој години помиње као
хиландарски игуман Јевстатије.[38]
Ускоро ...љубављу благошњстивога краља
Уроша, би постављен за игумана Пресвете, место звано Студеница...[39].
Станоје Станојевић наводи да се Јоаникије могао вратити из Свете Горе и
постати игуман у Студеници 1269. [40]
што је опречно са претходним извештајем о Јоаникијевом повратку са Хиландара.
Након што је Данило l свргнут, Јоаникије постаје архиепископ од јесени 1272. до
јесени 1276. године. Био је привржен и одан краљу Урошу. Када је Урош изгубио
престо у бици са Драгутином код Гацка и повукао се у Хум са њим је отишао и
Јоаникије 1276. Урош се замонашио и постао монах Симон. Треба напоменути да
Јоаникије није био приморан да напусти архиепископски трон али је то учинио из
велике оданости и љубави према Урошу. Архиепископски
престо после Јанићијева одласка није, изгледа, попуњаван за његовог живота,
него тек после његове смрти.[41]
Архиепископ Јоаникије се упокојио 28. маја 1279. у Пилоту (између Скадра и
Призрена), где је и сахрањен. Његове мошти је краљица Јелена након две године и
девет месеци пренела из Пилота у Сопоћане и онде их свечано сахранила.[42]
Приликом ископавања тело је пронађено нетрулежно.
Опречна
су мишљења и по питању канонизације овог архиепископа. Станоје Станојевић: Изгледа да и Јанићије није проглашен за
свеца. У Пећском Летопису се каже да свети Јанићије лежит цел ва Сопоћанех... У
Јанићијевој биографији се не помиње да је он проглашен за свеца. Светим је
Јанићије назван на једном месту у биографији Јевстатија l, али је та реч додата
у каснијем препису. У поменутој повељи архиепископа Саве lll Јанићије се не
назива светима, а у Данилчевом типику (1416) он се међутим зове светим...[43]
Међутим, ево шта о томе мисли Слијепчевић: Станоје
Станојевић је без разлога сумњао у то...Тачно је, да се у биографији
архиепископа Јањићија нигде не говори о томе како је, када и где извршена
његова канонизација, али није тачно да се он у биографији не назива светим.[44]
Он се позива на Данилово говорење о нетрулежном телу Јоаникијевом ...таквих тела гроб не раствори, нити земља
узможе држати, као и у овоме веку (тело) овога преосвећенога.[45]
ЈЕВСТАТИЈЕ l
...достојна
је реч да се прослави житије праведника,
јер ће живети на векове... Данило ll
Беше рођењем из краја Жупе Будимаљске, син
неких богобојажљивих родитеља.[46]
Вођен љубављу према Богу и књизи дошавши
у крај зетске земље, уђе у манастир арханђела Михајла[47],
који се зове славна епископија и ту прими монашки образ из руке свеосвећенога
епископа Неофита.[48]
Живео је смерно, даноноћно се молећи. Измолио је од Господа да му да да оде
у Свету Земљу и поклони се Гробу Господњем. Одатле одлази у Хиландар где ће
остати много година и постати игуман убеђењем
целога Богом скупљенога сабора Свете Горе...[49]
Замонашен је око 1250. год., а на положају хиландарског игумана се помиње
између 1262. и 1265.г. Најпре га помиње граматик Теодор као игумана 1262-1263,
потом Доментијан 1263-1264. и последњи пут се Јевстатије помиње као игуман у
септембру 1265. када су браћа Јован,
Константин и Михаило Спартин поклонили посед у селу Лушцу пречасном јеромонаху кир Јевстатију, игуману светогорске часне обитељи
Хиландара.[50]
На Зетској епископској катедри наследио је епископа Неофита 1270.[51]
Након упокојења архиепископа Јоаникија, вероватно већ након месец дана, у
јуну 1279. Јевстатије постаје архиепископ вољом сабора и краља Драгутина. Иако
је безуспешно молио краља да га остави тако велике службе, ипак се потчинио
вољи сабора. Радослав Грујић истиче, како то напомиње Слијепчевић, да је
архиепископ Јевстатије l имао великих заслуга за уређње односа између краља
Драгутина и Милутина, приликом ступања Милутина на
престо 1282. [52]
Обузе га боловање тешке болести[53]
, окупише се око њега епископи, игумани и свештенство, он их утеши да не
тугују, причести се, изљуби се са свима Ходите,
вазљубљени, последње целовање дајте мени који се растајем од вас и умре. Његово свето тело положише у
мраморној раци коју сам себи беше спремио, у животу својем, у дому Спасову, у
месту званом Жича. [54]
Умро је 4. јануара 1286. Услед ратних опасности његов наследник архиепископ
Јаков је његове мошти пренео у манастир Светих Апостола у Пећи, где је почивао
до 1737., када су однете у Црну Реку.[55]
Архиепископ Јевстатије је рано проглашен за свеца. Као светац помиње се већ
1329[56].
Када је његов гроб отворен тело су му нашли нераспаднуто, цело, ничим
повређено.
ЈАКОВ
Од
основа подиже божаствене цркве у области
државе велике архиепископије... Данило ll
О животу и раду
архиепископа Јакова нема много података. Био је управљач сваког дела законског предања и добар ревнитељ пре бивших
светитеља у свему...[57] Владао је 6 година 1286-1292, а умро
је, као што са друге стране знамо, 3. фебруара (Данилчев типик). Познат је као
љубитељ и приложник књига.[58]
За Јакова нема помена да је проглашен за свеца. Он се ни у Данилчевом типику не
назива светим.[59]
Станоје Станојевић доказује неоснованост тврдње Милоја Васића да је Јаков био
ученик Григорија Синаита и један од представника исихазма у Српској цркви.
Наиме, Васић је погрешио идентификујући Србију са са старом епископском
катедром Србицом. Такође, Григорије Синаит се родио око 1255. дакле, био је
много млађи од Јакова; Григоријева делатност је у пуном јеку у четрнаестом
веку, а Јаков је умро већ 1292; Ученици Григорија Синаита раде половином 14.
века, дакле, пола века од Јаковове смрти...[60]
ЈЕВСТАТИЈЕ ll
...стече
достојно име због трудова својих
...и
до сада се достојно и блажено и свето спомиње. Данило ll
Наследио
је Јакова 1292. и био архиепископ до своје смрти 16. августа 1309. Убрзо је
проглашен за светитеља. Рукоположио је Данила ll за презвитера и поставио га за
придворног монаха иако Данило није желео напуштати своју келију, те је
Јевстатије молио краља Милутина да нареди Данилу да га послуша и дође. Највероватније
је он у договору са краљем Милутином Данила ll послао за игумана Хиландара.
Јевстатије ll је обнављао манастир Жичу, али не савршено као што беше испрва.[61]
За његово време је завршен живопис у храму С. Ахилија у Ариљу.[62]
Познати византијски књижевник и државник Теодор Метохит, вођа изасланства за
преговоре са краљем Милутином 1299, наводи у једном писму да је био очаран
пријемом код архиепископа Јевстатија ll који је такође учествовао у тим
преговорима.[63]
Милутин је слао Јевстатија ll у Дубровник крајем октобра 1301. како би тражио
да пошаљу посланике ради примирја.[64]
Јевстатија помиње и рашки епископ Григорије ll у једном запису, писаном између
1304. и 1305.[65]
Помиње се и у повељама краља Милутина.
САВА lll
Овај
преосвећени
беше
васпитање и наук Свете Горе... Данило ll
Богословско
образовање је стекао на Светој Гори. Из речи постаде вођа Богом изабраном сабору славнога манастира Хиландара[66]
није најјасније да ли је био игуман или је међу браћом имао велики углед и
утицај. Много је вероватнија претпоставка да је Сава само управљао манастиром за оно време
седесваканције, које је било пре Даниловог избора за епископа.[67]
Изабран је за призренског епископа али не знамо колико дуго је био на тој
катедри. И отуда Божјом вољом би узведен
на овај свети и божаствени престо, који предржа осам година.[68]
Надгледао је грађење цркве Богородице Љевишке око 1307[69],
као призренски епископ. Из једне повеље архиепископа Никодима знамо, да је Сава
lll извршио жељу Светог Саве, да Српска архиепископија даје Кареји одређену
помоћ.[70]
У његово време је обновљена црква Св. Ђорђа у Старом Нагоричану[71].
Сава је надгледао изградњу манастира Бањске и умро пре но што је манастир
завршен. Држао је опело краљици Јелени. Краљ Милутин је наредио Данилу да са
Свете Горе оде тада већ болесном Сави lll који му је уступио своју келију да у
њој пребива. Изгледа да је краљ био обећао Данилу да ће наследити Саву, али до
тога није дошло, Данило је био изабран за хумског епископа.[72] У биографији Савиној није забележен дан
његове смрти, али је у Данилчевом типику забележено да је умро 26. јула 1316.
За свеца није проглашен, нити га називају светим.[73]
НИКОДИМ
...јави
се саопштник апостолскога седења,
сваким
доброзакоњем од своје младости... Данило ll
Био
је родом из западне стране, земље рашке, зване српске.[74]
Рођен је пре или око 1270., а игуман Хиландара је постао 1311.[75]
На ту функцију ступа након што је Данило оставио положај игумана и повукао се у
Карејску испосницу.[76]
Отпутовао је 1313. у Цариград, као игуман Хиландара, да по жељи краља
Драгутина, Милутина и државног сабора заврши послове за српску државу. Том
приликом је на њега оставило изванредан утисак богослужење
које су служили јерусалимски и антиохијски патријарх, стога је поставши
архиепископ послао у Цариград да му се донесе јерусалимски типик из манастира
Св. Јована Подрома[77].
Као одличан познавалац грчког језика, превео
је Типик Светог Саве Освећеног, како би како сам каже, извршио аманет Св. Саве.
Кандидат краља Милутина на ахиепископски трон био је Данило, међутим сабор је
одлучио да за наследника Саве lll одабере хиландарског игумана Никодима,
ученика Даниловог. Изабран је вероватно на Спасовдан 12. маја 1317. за
архиепископа српског. [78]
Данило веома хвали Никодима и његов рад, истиче особито труд око обнављања
Жиче. Никодим је играо главну улогу у измирењу Милутина и његовог сина, Стефана
Дечанског. Једном повељом 1321/1322. наређује
да у будуће сваки архиепископ даје Карејској ћелији годишње по 40
перпера и мазге и баца проклетство на онога ко не чини тако.[79]
Крунисао је 6. јануара 1321. Стефана Дечанског за краља. Захваљујући Никодиму
богослужење Српске цркве у 14. веку достиже свој пуни развитак. Подигао је две
цркве: Св. Саве у Лизици и Св. великомученика Димитрија у Пећи. Био је добар
политичар, књижевник, организатор и чувар традиције. Према Данилчевом типику
умро је 12. маја 1324. Вероватно је умро доста млад. Сахрањен је у Пећи. Врло
брзо након смрти проглађен је за свеца, а потом му је написана и служба.[80]
ДАНИЛО ll
Но
ја грешни и недостојни слуга његов,
од
њега храњен и љубим и васпитан у сваком доброразумију...
да не поменем његова добра дела и цео живот
сасвим у љубави Божијој? ученик Данила ll
Не
знамо ни кад се ни где родио ни како се крштеним именом звао. Зна се да је
живео у другој половини 13. и првој половини 14. в. али је некада П. Ј. Шафарик
произвољно узимао да се Данило родио 1272.[81] Био је син
неких благоверних и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху
богати и веома славни... родише синове кћери, и овога господина мојега и
учитеља васпиташе у целомудрију и у свакој побожности... А поче и молити
родитеље да га даду и на учење књига. А они не хтедоше тога учинити, јер беху
озлобљени смрћу остале деце своје, и само овога једнога имађаху на утеху им...[82] Наговорио је једног сродника да га тајно
одведе неком учитељу и тамо боље успеваше
од свију својих другова, који су били у том училишту.[83]
Ту постаје учитељ. Чувши за њега, краљ Милутин га узима себи на двор (тада је
Данило имао од 18-20 година[84]).
Једном приликом када је краљ обилазио и даривао цркве и манастире, дошли су и у
Сопоћане, где се Данило поверио једном монаху да се хоће замонашити. Вероватно
посредством тог монаха, уставши тајно, ноћу,
долази у манастир Св. Николе, Кончул, на обали Ибра и ту га је игуман
Никола замонашио. За презвитера га је рукоположио архиепископ Јевтатије ll (о
Даниловом доласку Јевстатију смо писали горе) у чијој келији Данило остаје
годину и по дана[85].
Договором краља Милутина и архиепископа Јевтатија ll, на једном сабору Данило
постаје игуман Хиландара (најраније негде 1306. г. па можда и 1307[86]),
пошто је у то време то место било упражњено. Нејасно је зашто је игуман
Хиландара биран у Србији. Ускоро Каталани нападају Хиландар и пуне три године и
три месеца Данило је био више ратник, дипломата и управник, него монах. Како би
сачувао манастирско благо, однео га је Милутину у Скопље. Враћа се на Свету
Гору и одлази у руски манастир Пантелејмон, напади су уследили и на тај
мансатир (запаљена је кула...), потом Данило неколико дана проводи у
Ксиропотаму и вараћа се у Хиландар. Када је наступио мир, Данило се повлачи у
Карејску испосницу, а игуман Хиландара постаје Никодим, некадашњи ученик
Данилов. Данило је напустио игумански положај, највероватније, у другој
половини 1310. или током 1311.[87]
Убрзо
Драгутин устаје на Милутина како би од њега узео престо и дао га свом сину
Урошицу. Милутин је био уплашен за манастир Св. Стефана, Бањску, јер у њему
беше сабрано много богатство и не
налажаше таквог мужа коме би поверио такво место са наследством његовим. Јер се
те године беше представио епископ тога места.[88]
Сетивши се свог пријатеља Данила, позива га себи и он постаје епископ
Бањски 1313.[89] Милутину стиже помоћ Татара, Турака и Јаса па
до рата није ни дошло, браћа су се измирила. Под Даниловим надзором зидана је
Бањска и он је учествовао у пограбу старе краљице Јелене. Данило опет одлази на
Свету Гору, намеравао је да оде и у Јерусалим, али му је ту велику жељу још од
младости своје прекратио поновни позив Милутинов. Заповеди му благочестиви краљ да иде у дом Светих Апостола, а тада је
био преосвећени архиепископ Сава Трећи... благочестиви
краљ Урош беше обећао да ће овоме преосвећеноме дати престо Светога Саве...[90]
Данило је по други пут дошао у Србију
1316.[91]
Сабор је три пута заседао након смрти Саве lll и ни тада није изабран Данило,
Милутинов кандидат, за кога сабор није хтео ни да чује, већ је 1317. изабран
Никодим, ученик Данилов. Данило је постао епископ хумски, са седиштем у Бијелом
Пољу (манастир Св. апостола Петра и Павла на Лиму), и као такав је сахранио
краља Милутина у Бањској. Поново се повлачи на Св. Гору где је дочекао
Никодимову смрт и своје проглашење за архиепископа 14. септембра 1324.
Видећи згодно место за постављење цркве, и
ту све спремивши, поче зидати цркву у име Пресвете, која се зове Одигитрија
Цариградска, празник Успеније.[92]
Ту је набавио грчке књиге и осигурао службу грчким монасима. Зида црквицу Св. Николе у Пећи, пирг
Св. Данила Столпника, припрату у Пећи коју ће један познији летописац да уброји
међу реткости какве се ретко налазе, обнавља Жичу, подиже ћелије у Магличу и
тамо уређује цркву Св. Ђорђа, брине се о цркви у Лизици итд.[93]
Био је изузетна личност, књижевник (Животи краљева и архиепископа српских –
капитално дело), ктитор, ратник, дипломата, државник, а пре свека испосник и
аскета. Основао је Пећку школу за исправљање и поновно превођење у првом реду
црквених књига[94]. Поживе у светитељству на престолу Светога
Саве четрнаест година и три месеца, богоугодно поживе и Господу угоди, и усну с
миром и ка Господу отиде месеца декемврија деветнаести дан у 1-ви час ноћи[95]
1337. године. Постоји једна нелогичност по питању трајања Даниловог
архиепископствовања. Наиме, његов биограф видели смо да наводи да поживе у светитељству на престолу Светога
Саве четрнаест година и три месеца, међутим, историчари узимају за почетак
његове службе 14. септембар 1324., а за крај 19. децембар 1337. што износи
тринаест година и три месеца. Неко греши! Слијепчевић, очито занемарујући
податак из Животи краљева... наводи
да је Данило управљао нешто више од 13 година[96],
а епископ Сава Вуковић, очито не примећујући недоследност, наводи ове датуме о
почетку и крају Данилове службе, али такође и преписује навод из Животи краљева... да је Данило
придржавао престо Светог Саве четрнаест година и три месеца.[97]
ЈОАНИКИЈЕ ll
...господин
краљ Стеван постави свога логотета
на
престолу Светог Саве,и остаде у архијерејству осам година...
Након
Данилове смрти за архиепископа је на државном сабору 3. јануара 1338. изабран
Јоаникије, шеф дворске канцеларије, логотет краља Душана. О његовом пореклу и
мирском имену ништа се не зна, али његово учешће у дипломатији одаје ученог
човека. Јоаникије је непосредно пред свој избор био световњак и убрзо је морао
да прође све монашке чинове, што се у православној цркви дешавало и пре њега.[98]
Приликом закључења савеза између
Кантакузина и краља Душана, у Паунима у јулу 1342. године, обоица су положили
заклетву пред архиепископом Јоаникијем.[99]
Српска архиепископија је на Цвети 9. априла 1346. године проглашена
патријаршијом, а први патријарх је постао дванаести архиепископ Јоаникије ll.
Био је патријарх 1346-1354.
За ових 112
година, веома бурних и пуних крупних догађаја у животу средњовековне Србије,
продужено је изграђивање српске православне цркве на темељима које је положио
Св. Сава: његова личност и његов пример остали су трајни углед свим његовим
наследницима који су за себе говорили да обдржавају престо Светога Саве.[100]
БИБЛИОГРАФИЈА
1. Веселиновић Рајко, Историја
Српске православне цркве са народном историјом, Београд, 2010.
2. Вуковић Сава, Српски јерарси, Београд,
1996.
3. Данило ll, Животи краљева и архиепископа
српских, Београд, 1935.
4. Пузовић Предраг, Прилози за историју ll,
Београд, 2000.
5. Слијепчевић Ђоко, Историја
Српске православне цркве l, Београд,
1991.
6. Станојевић Станоје, Српски
архиепископи од Саве ll до
Данила ll (1263-1326), Глас српске краљевске академије
CLIII, Београд, 1933.
7. Хиландарски игумани средњега века, ур. Владимир
Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Београд, 1999.
[1]
Веселиновић Рајко, Историја Српске
православне цркве са народном историјом, Београд, 2010, 22.
[2]
Пузовић Предраг, Прилози за историју ll, Београд, 2000, 9.
[3]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 176.
[4]
Станојевић Станоје, Српски архиепископи од Саве ll до Данила
ll (1263-1326), Глас српске краљевске академије
CLIII, Београд, 1933, 43.
[5]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 132.
[6]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 177.
[7]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 23.
[8]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 178.
[9]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 140.
[10]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 181.
[11]
Еклисијарх је био у византијској цркви чувар храма и бринуо се да о богослужењу
црква буде у реду, да буде спремно све што треба за службу, сасуди и одежде.
Старао се о чистоћи и реду у храму и трпезарији као и о томе који ће монаси
појати на богослужењу...
[12]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 185.
[13]
Исто, 187.
[14]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 142.
[15]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 189.
[16]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 23.
[17]
Веселиновић Рајко, Историја Српске
православне цркве са народном историјом, Београд, 2010, 23.
[18]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 134.
[19]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 196.
[20]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 143-144.
[21]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 23.
[22]
Веселиновић Рајко, Историја Српске
православне цркве са народном историјом, Београд, 2010, 23.
[23]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 144.
[24]
Станојевић Станоје, Српски архиепископи
од Саве ll до Данила ll (1263-1326), Глас
српске краљевске академије CLIII, Београд, 1933, 45.
[25]
Исто, 46.
[26]
Исто, 47.
[27]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 207.
[28]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 145.
[29]
Станојевић Станоје, Српски архиепископи
од Саве ll до Данила ll (1263-1326), Глас
српске краљевске академије CLIII, Београд, 1933, 48.
[30]
Веселиновић Рајко, Историја Српске
православне цркве са народном историјом, Београд, 2010, 26.
[31]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 151.
[32]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 208.
[33]
Исто, 211.
[34]
Веселиновић Рајко, Историја Српске
православне цркве са народном историјом, Београд, 2010, 26.
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске православне цркве l,
Београд, 1991, 146.
[35]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 213.
[36]
Исто, 215.
[37]
Хиландарски игумани средњега века, ур.
Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Београд, 1999, 17.
[38]
Исто, 18.
[39]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 217.
[40]
Станојевић Станоје, Српски архиепископи
од Саве ll до Данила ll (1263-1326), Глас
српске краљевске академије CLIII, Београд, 1933, 53.
[41]
Исто, 55.
[42]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 220.
[43]
Станојевић Станоје, Српски архиепископи
од Саве ll до Данила ll (1263-1326), Глас
српске краљевске академије CLIII, Београд, 1933, 55-56.
[44]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 148.
[45]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 221.
[46]
Исто, 223.
[47]
На Превлаци, код Тивта и Котора.
[48]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 224.
[49]
Исто, 230.
[50]
Хиландарски игумани средњега века, ур.
Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Београд, 1999, 18-19.
[51]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 215.
[52]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 150.
[53]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 238.
[54]
Исто, 239.
[55]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 215.
[56]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 150.
[57]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 244.
[58]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 211.
[59]
Станојевић Станоје, Српски архиепископи
од Саве ll до Данила ll (1263-1326), Глас
српске краљевске академије CLIII, Београд, 1933, 65.
[60]
Исто
[61]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 152.
[62]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 215-216.
[63]
Веселиновић Рајко, Историја Српске
православне цркве са народном историјом, Београд, 2010, 31.
[64]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 152.
[65]
Станојевић Станоје, Српски архиепископи
од Саве ll до Данила ll (1263-1326), Глас
српске краљевске академије CLIII, Београд, 1933, 67-68.
[66]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 246.
[67]
Хиландарски игумани средњега века, ур.
Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Београд, 1999, 24.
[68]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 246.
[69]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 427.
[70]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 153.
[71]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 427.
[72]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 153.
[73]
Станојевић Станоје, Српски архиепископи
од Саве ll до Данила ll (1263-1326), Глас
српске краљевске академије CLIII, Београд, 1933, 70.
[74]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 153-154.
[75]
Хиландарски игумани средњега века, ур.
Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Београд, 1999, 34.
[76]
Станојевић Станоје, Српски архиепископи
од Саве ll до Данила ll (1263-1326), Глас
српске краљевске академије CLIII, Београд, 1933, 72.
[77]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 363.
[78]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 362.
[79]
Станојевић Станоје, Српски архиепископи
од Саве ll до Данила ll (1263-1326), Глас
српске краљевске академије CLIII, Београд, 1933, 76.
[80]
Исто, 78
[81]
Хиландарски игумани средњега века, ур.
Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Београд, 1999, 25.
[82]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 250-251.
[83]
Исто, 251.
[84]
Хиландарски игумани средњега века, ур.
Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Београд, 1999, 26.
[85]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 153.
[86]
Хиландарски игумани средњега века, ур.
Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Београд, 1999, 27.
[87]
Исто, 29.
[88]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 272.
[89]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 157.
[90]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 275.
[91]
Хиландарски игумани средњега века, ур.
Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Београд, 1999, 31.
[92]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 280.
[93]
Хиландарски игумани средњега века, ур.
Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Београд, 1999, 32.
[94]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 158.
[95]
Данило ll,
Животи краљева и архиепископа српских, Београд,
1935, 287.
[96]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 158.
[97]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 154.
[98]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 159.
[99]
Вуковић Сава, Српски јерарси,
Београд, 1996, 231.
[100]
Слијепчевић Ђоко, Историја Српске
православне цркве l, Београд,
1991, 132.
Нема коментара:
Постави коментар