УВОД
За стотину двадесет и седам година
постојања аутокефалне Српске архиепископије (1219-1346) налазило се на
архиепископском престолу свега дванаест архиепископа. У државном животу Србије
то је било доба сталног политичког, привредног и територијалног снажења и
ширења упркос повремених криза кроз које је Србија пролазила.[1]
Десет архиепископа су били васпитаници манастира Хиландара, док за двојицу,
Арсенија l Сремца и Јоаникија ll,
нема података да су били у Хиландару.
Међу архиепископима било је ктитора, дипломата, преводилаца и књижевника. Скоро
сви архиепископи су проглашени за светитеље.[2] Као најзначајнији извор из ког црпимо податке
за овај период користимо дело архиепископа Данила ll, Животи краљева и архиепископа српских, познато као Књиге староставне. Ево шта у уводу
архиепископ Данило ll говори о овим светим личностима чија житија описује: Јер многи од овога света јавише се, који
примише реч Владике, оставивши земаљско царство и пођоше за Христом, јер
учинише Његову вољу и Његове заповести савршише. И ради такве жеље њихове
свесрдачне љубави ка Христу, будући још у телу, јавише се равни анђелима; јер
трудове своје расплодише на стотину, и у онај светли дан доласка Владике
узвеселиће се у вечној светлости. Сматрајући их блаженима, возљубљени, похвалићемо
њихова житија...[3]