Св. тајна покајања и исповести

Није могуће говорити о Исповести, а да претходно нешто не кажемо о покајању. Када човек сагледа своју грешност и када спозна себе, тада га тишти његово стање и то га одводи у покајање и будност. Тако он прекорева себе и напредује у врлини. Доћи до овога није лако, захтева се стално напрезање и напорне борбе, а велику помоћ пружа исповедање. На исповести и уз помоћ духовног оца човек изнова налази себе, преумљује се и враћа Богу.

            ,,Лако је исповедити да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мог битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно.“ каже о. Александар Шмеман.

            Осећај истинског покајања, по Шмеману, није нешто што се небројено много пута дешава у човековом бићу. Истинско преумљење (метанија) човек доживи свега пар пута у животу. Тада се човек истински мења, одбацује пређашње стање греха и окреће ка Богу. Покајање није само склањање од греха, потребно је учинити још један корак тј. не само не грешити, већ и чинити добро. Клони се од зла и чини добро (Пс36,27),речи су псалма које у највећој мери откривају смисао самог покајања или како каже апостол Павле: Мрзећи на зло држите се добра. (Рим 12,9). Овом светом тајном се човек чисти од грехова учињених након крштења, зато се исповест назива још и крштење у сузама покајања.

Поредак св. тајне исповести

---  Долазак пред икону Господа Исуса Христа

--- Благословен Бог наш...; Трисвето; Оче наш. Господе помилуј (12 пута). Слава и сада: Ходите, поклонимо се... Псалам 50.  

--- покајни тропари: Помилуј нас, Господе, помилуј нас...; Господе, помилуј нас јер се у Тебе уздамо...; Отвори нам двери милосрђа...

--- Господе помилуј (40 пута); две молитве

--- свештеник говори покајнику: Ево, чедо, Христос невидљиво стоји, примајући твоју исповест...; потом га свештеник пита о вери: Реци ми, чедо да ли верујеш...; након чега покајник чита Символ вере.

--- исповест покајника

--- покајник клекне и сагне главу, а духовник говори молитве: Господе Боже спасења слугу твојих... и Господе Боже наш, који си Петру и блудници сузама подарио опроштај грехова...

--- свештеник покајника осењује крсним знаком, говори кратку Сугубу јектенију за кајућег се, потом Достојно јест... Слава и сада, отпуст, поука духовном чеду.

--- молитва којом се разрешује од епитимије. Ако је покајник имао епитимију чита се ова молитва. Епитимија није казна већ својим васпитнопоправним карактером представља духовни лек за оздрављење.

            О значају исповести говоре саме молитве које се читају приликом вршења ове свете тајне. Почиње се покајним псалмом и покајним тропарима што значи да исповест нема смисла без истинског осећаја покајања због отуђења и одвајања од Господа. Потом од Господа тражимо опроштај јер ...Ти си, Господе, рекао: Не желим смрти грешнику него да се обрати и жив буде. и Седам пута седамдесет опраштати грехе... Господ као многомилостив и човекољубив, Бог оних који се кају, опрашта грехе јер је Он јагње Божије које на себе узима грехе света. У молитви коју свештеник чита када покајник клекне, каже се ...праштајући му сваки грех, вољни и невољни помири га и присаједини светој Цркви Твојој у Христу Исусу Господу нашем... Ове речи указују на то да је и ова света тајна неодвојива од Евхаристије. Исповест има смисао управо у Евхаристији јер се молимо да покајник буде присаједињен Цркви у Господу Христу, тј. да одбацивши све што га одваја од Христа, поново буде заједничар Тела Његовог.

           

 Господ је позивао народ на покајање: Покајте се и верујте у јеванђеље! (Мк1,15).  У прво време Цркве народ се исповедао апостолима: И многи од оних који су поверовали долажаху те се исповедаху и казиваху дела своја. (Дап19,18). Касније, исповест врше епископи или свештеници, по речи Господњој апостолима: ,,Све што свежете на земљи, биће свезано на небу и што разрешите на земљи биће разрешено на небу.“ Свештеник је сведок који ће пред Богом посведочити све што покајник на исповести каже, јер Бог је једини који има власт отпуштати грехе. Свештеник попут херувима са пламеним мачем не допушта улазак у живот Царства Божијег непокајаним грешницима. За покајане свештеник је молитвени заступник за опроштај грехова и помирење са Богом.  

Свети апостол Јаков говори и о међусобном исповедању чланова Цркве: ,,Исповедајте једни другима сагрешења своја и молите се једни за друге...“(Јак 5,16). Ово је нарочито значајно јер тако бивајући самокритични, преиспитујући себе и размењујући искуства о искушењима и борбама против греха можемо једни другима помоћи да духовно узрастамо, али и да изградимо боље односе међу нама. ...даруј ми да спознам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога...

У древној Цркви постојале су две форме исповести: јавна и тајна. Јавно исповедање назначавано је за оне који су чинили тешке грехе који су умањивали достојанство Цркве и уносили саблазан међу верне (пример коринтског грешника 1Кор 5,1-13). Тада су они који се кају пред епископом и целом црквеном заједницом исповедали грехе. Ово се формирало у посебан чин половином трећег века. Као узрок овога имамо Децијев прогон Цркве 249.-251.год. Почев од четвртог века када је прогон хришћана од стране императора престао, све ређе се примењује пракса јавне исповести, мада се у неким црквеним општинама она сачувала до седмог или деветог века. Тајна исповест није прекидала своје постојање у Цркви још од апостолског периода. Созомен: Бог је заповедио опраштати грехе онима који су сагрешили и који се кају, али за то је нужно исповедати грехе своје.

На крају шестог века појављује се чин тајне исповести Јована Монаха, а под тим именом истовремено се појављују и епитимијска правила-Номоканон. Састављање чина исповести и Номоканона се приписују Јовану Поснику, патријарху Константинопоља (+596).