Црква брак схвата као тајну, при чему није тајна само венчање, него сав брак
као савез мужа и жене. Ни једна религија, ни један поглед на свет не односи се
према браку тако као хришћанство које благослови чудо сједињења двоје људи у
једно тело, једну душу и један дух.
Далеко од тога да се чврст брак гаранртује венчањем. Бива да су људи ступили у
црквени брак, над њима је било извршено венчање по свим канонима, а брак се
није сачувао, распао се. И насупрот, могуће је навести много примера, када се
из овог или оног разлога супружници нису венчали, али су притом кроз многе
године живели као једна нераздвојна целина, као јака хришћанска породица.
Ја мислим да постоје две врсте (=типова) бракова. Први – брак као тајна, други
– брак као заједничко живљење. Брак као тајна је када су два човека сједињени
један са другим толико потпуно, дубоко и нераздвојно, да не могу замислити да
живе једно без другог, када дају завет верности једно другом не само у овом
(=земном) животу, већ и за сву вечност која потом следи.
Образцем брака као тајне може послужити судбина првог супружничког пара у
историји – Адама и Еве. Они су били створени због заједничког постојања, Господ
их је дао једно другоме. Они су принели једно друго као дар, за њих није било
избора, није било колебања. Они су заједно живели у рају, заједно били изгнани
из раја, заједно су почели живот на земљи, заједно рађали децу, заједно
преживели Авељеву смрт и друге невоље које су их притискале. Они су отишли у други
свет и заједно се појавили у аду. На икони Силаска у ад изображен је Христос
Који изводи из ада то двоје људи, који су сачували верност једно другом како у
рају тако и у аду, како у радости, тако и у невољама, како у данима успеха тако
и у тренуцима пада. Они су заједно живели, заједно умрли и заједно васкрсли.
Није више реч о две људске судбине, већ о једној судбини двоје људи свезаних
нераскидиво, вечно.
Тајанствен је брак који је закључен из љубави, по узајамној сагласности, али
израста у нешто далеко више него почетна заљубљеност. У таквом браку, код
супружника постоји решеност да се заједно преживе не само светли, него и тешки
тренуци, не само све (оно) добро и прекрасно, већ и горко, са чиме је неизбежно
повезан живот на земљи.
Често брак почиње истинском, горећом, искреном заљубљеношћу. Људи дају завет
верности једно другом налазећи се у стању замаха, полета, надахнућа, а некада и
заноса, заслепљења. Заљубљени у почетку виде једно у другом само (оно) добро,
идеализују једно друго. Али занос временом пролази, празник се смењује
свакидашњицом и тада супружници с горчином почињу да сагледавају недостатке
једно другог. Много тога што се раније показало жарко и прекрасно, сада се
показује мутно, безбојно, тамно. Такво уочавање може наступити и кроз неколико
месеци и кроз неколико година. Ако супружници успеју да певазиђу ову кризу,
преживе је заједно, брак ће се сачувати, а ако не успеју, брак пуца и почиње се
кретати ка разводу.
Брак као тајна може постојати само у том случају ако он од самог почетка – и
чак још пре почетка – одговара оним потребама које су предочене браку
хришћанске Цркве. Зашто је Црква установила строга правила, која се нарочито
односе на узајамним односима између женика и невесте до брака? Зашто постоје
одвојено заручење и венчање који су се у старини савршавали у различито време и
временска разлика између њих је каткад износила и по неколико година? Данас,
као по правилу, и заручење и венчање се савршавају истовремено, али првобитни
смисао тих двају догађаја је потпуно различит. Заручење је сведочило да су муж
и жена решили да припадају једно другом, да су они једно другом дали завет
верности, то јест, у суштини већ су ступили у брак, али њихов брак до венчања
још није потпун породични живот; они, посебно, треба да се уздржавају од супружничког
општења. Они се сусрећу и растају и то искуство заједничког борављења и
растајања удара темељ на коме ће затим бити изграђено чврсто здање брака.
У наше време брак се неретко распада управо зато што није имао чврсту основу:
све је било изграђено на краткотрајном заносу, када људи не успевши да забију
стуб у земљу, одреде какав треба да буде „дизајн“ њиховог будућег дома, одмах
почињу да подижу зидове. Такав дом се неизбежно показује да је изграђен на
песку. Дуну ветрови, разаспу песак и он пада. Црква је управо зато за
супружнике установила припремни период, да би муж и жена могли да изграде брак
не само на страсном полном привлачењу, већ на нечему далеко дубљем – на
душевном, духовном и емоционалном јединству, на заједничким жељама да дају
живот једно другом.
Тајанствени брак се, ако се тако може рећи, састоји у горућем
срцу, али у трезвеној глави. Журба је овде неумесна. Муж и жена треба да имају
довољно времена да би првобитна привлачност која ризикује да прође била
испитана временом. Искуство заједничког и одвојеног пребивања треба да им да
одговор на питање да ли су они спремни да живе заједно, да ли је сваки од њих
спреман да каже: „Да, то је управо тај човек, с којим ја могу да поделим сав
свој живот, коме могу дати све што имам“.
Немогуће је закључити брак ако у једној страни постоји ма
каква сумња, у вези са правилношћу избора. Немогуће је ићи под венац, ако
негде, па макар на најудаљенијем хоризонту постоји „трећи“. Због тога док
постоји двосмисленост, док постоје сумња и колебање немогуће је журити са
закључивањем брачне везе. А ако је припремни период прошао а људи не само да се
нису одаљили (=разљубили) једно од другог, већ напротив, они су се још јаче
привезали једно за друго, сродили се, схватили да су они спремни да сједине своје
судбе, онда након венчања њихов брак задобија завршетак, задобија пуноћу кроз
физичку блискост.
Постоји лажно, погрешно мишљење, да је Црква против супружничког општења, да
оно, по учењу Цркве треба да буде сведено на минимум. Неки свештеници шире
мишљење, издавајући га за учење Цркве, о томе, да је општење супружника у браку
допустиво искључиво у циљу рађања деце, то јест, ради зачећа новорођенчади; а у
сво остало време од полног општења се треба уздржавати. То није учење Цркве и
никада није било такво. Бог не би створио људе таквима какви они јесу, не би
ставио мужа и жену да привлаче једно друго, ако би све то било потребно
искључиво ради рађања деце. Супружничка блискост има своју вредност и свој
смисао, постајући нераздвојни део брачне свезе. На крају крајева, Црква је
установила одређење дане и периоде, када се супружници позивају на уздржање од
брачног општења – то је време Великог поста и других постова, то је оно време
које Црква даје због тога да би се људи могли концетрисати на духовни живот, време
аскетског подвига, испитивања. Обраћајући се супрузима, апостол Павле говори:
„не забрањујте се једно другом, осим по договору, на време, ради упражњавања
поста и молитве, а потом опет будите заједно, да вас сатана не би искушао вашим
неуздржањем“ (1Кор 7;5).
Брак – то је могућност за супружнике да непрекидно откривају нешто једно у
другом, да изнова упознају једно друго. У том смислу живот у браку се може
упоредити са религиозним животом, са богоопштењем. Спољашњи облик нашег општења
са Богом из дана у дан је један те исти. Ми читамо једне исте молитве, долазимо
на једну исту Литургију – све то остаје непромењиво током нашег живота. Али ако
уз то ми озбиљно и дубоко живимо религиозним животом, ми сваки пут откривамо у
уобичајеним речима нови смисао и нови садржај. И Бог нам се открива кроз те
молитве и богослужења сваки пут другачије, ново. Свака Литургија, сваки сусрет
са Богом у молитви – то је неко откриће. У богоопштењу нема ничег монотоног,
рутинског, свакодневног, обичног. Тако и у браку. У њему супружници без обзира
на то што се навикавају једно на друго, спознају навике, способности и
могућности једно другог, ипак не престају да откривају једно друго, и за њих
заједнички живот не престаје да буде празник свакодневног откровења, стицања
нечег новог и прекрасног у блиском човеку. Свежина узајамног опажања у таквом
браку не пролази, не ишчезава. Цвеће којим је почело заједничарење заљубљених у
младости, не вене, остаје да вечно цвета.
Супружници су у браку позвани да узајамно допуњују једно друго. Веома је важно
научити да се види и цени у другом оно чега нема у теби.
У браку људи сазнају то да, да се нису срели, остали би непотпуни, несавршени.
Али то не значи да је брак једина могућност самореализације. Постоје и други
путеви. Постоји и пут безбрачности, пут монаштва, када све оно што човеку
недостаје, у њему се допуњује, не другим људском личношћу, већ Самим Богом,
када сама благодат Божија „немоћи исцељује и недостатке допуњује“.
У чему се брак као заједничко живљење разликује од брака као тајне? Брак као
заједничко живљење означава да је у једном тренутку судбина спојила двоје људи,
али међу њима нема те заједнице, тог јединства које је неопходно за брак, да би
он постао тајна. Живот двоје (људи), али у сваком свој (сопствени) живот, своји
интереси. Они би се давно развели, али их животне околности приморавају да
остану заједно, зато што је, например, немогуће поделити стан. Такав брак, био
он „венчани“ или „невенчани“, не поседује оне особине које треба да поседује
хришћански брак, када је, као што говори апостол Павле, муж за жену оно што је
Христос за Цркву, и жена за мужа оно што Црква за Христа. У таквом браку
одсуствује тесна, нераздвојна узајамност, верност, жртвена љубав. Људи у таквом
браку не преступају кроз свој егоизам, и проживевши много, много година остају
затворени сами у себе, значи, туђи једно другом.
У сваком браку започетом као простом заједничком живљењу, постоји потенцијал
прерастања у тајну, уколико супружници раде над собом, уколико они стреме да се
уподобе односу Христа и Цркве. Брак који је започео као заједничко живљење,
може добити нову особину, ако супружници схвате брак као могућност да се
израсте у неко ново јединство, уђе у другу димензију, победи свој егоизам и
затвореност. Веома је важно научити подносити испитивања. Није мање важно учити
се подносити недостатке једно другог. Нема људи, нити супружничких парова у
којима нема недостатака. Нема породица где би све ишло идеално и глатко. Али
ако супружници желе да њихов брак буде тајна, ако желе да створе истинску,
потпуну породицу, они треба да се заједно боре са недостацима, примајући их, не
као недостатке друге половине, него као своје сопствене.
Веома је важно, да не буде ни друге крајности, када узајамна привезаност, љубав
и верност постану извор ревности, деспотизма и духовног насиља. То се дешава
када један од супруга схвата другу половину као сопственост, подозрева његову
или њену неверност, у свему види опасност. Веома је важно да при духовном,
душевном и телесном јединству супружници могу да не посежу на слободу другога,
уважавају у њему личност, да сваки признаје другоме право на могућност да има
какав-такав свој живот мимо оног који протиче у породичном кругу. Та слобода,
природно не би требала да буде слобода од брачних обавеза, од моралних норми,
али она би требала да помогне човеку да у браку, као и у другим начинима живота
открије своју индивидуалност.
Посебна тема (су) деца. Када се у породици роди прво новорођенче, брачни односи
супружника ступају у нову фазу: појављује се треће лице, које се, нарочито у
првим годинама свога живота налази у потпуној зависности од родитеља – не само
у физичкој, материјалној, већ и у духовној. Све то што се дешава с родитељима и
између њих, неизбежно се одражава на децу. Ако је брак родитеља тајински,
потпуни хришћански брак, који је заснован на љубави и самопожртвовању, ако супрузи
посећују цркву, заједно се моле, од првих година дете приопштавају црквеном
животу, оној благодати коју деца несвесно задобијају, али која им се даје
толико обилно, а некада и обилније него одраслима, онда у таквој породици дете
расте у хармонији с родитељима, с онима који га окружују, са самим собом и са
Богом. А ако у супружничким односима постоји дисхармонија, ако је њихово
заједничко бивствовање у бољем случају само заједничко живљење, онда дете на
може у себе упити осећање јединства и сједињења са својим родитељима, јер тога
осећања нема (ни) између њих.
Шта се збива са људима ако их брак не саставља? Они се или разводе или живе
заједно услед ових или оних околности. И овде је потребно рећи шта је боље.
Са једне стране, сваки је развод – трагедија. Црква не поздравља развод,
сматрајући га за противприродан, јер ако је савез мужа и жене закључен, онда се
он треба продужити и у овом и у будућем животу. С друге стране Христос говори
да је развод допустив због прељубе (Мт. 5;32). Постоје и друге ситуације у
којима је развод не само допустив, него и пожељан. Има породица где се
заједнички живот претвара у мучење, например, када један од супружника страда
од алкохолизма или наркоманије, када су у породици непрекидни скандали, свађе,
када муж бије жену или децу и.т.д. Ја не мислим да у том случају, чак иако је
брак венчани, Црква треба да настоји на очувању породице.
Има случајева када се брак очувавајући се „формално“, распада се „де-факто“,
када супрузи сваки живе свој живот, варају једно друго, али притом сматрају да
ради деце треба сачувати изглед породице, зато што ће, ако се они разведу, деца
бити траумирана. Заиста, развод родитеља, као по правилу, код деце изазива
дубоку трауму, рану, која се можда неће залечити кроз сав наредни живот. И више
од тога, непотпуне породице, породице у којима нема било оца, било мајке често
се показују као узрок многих тешкоћа за дете, зато што код њега отсуствује
искуство потпуних и пунокрвних породничних односа. У чину васпитања детета,
сваки од родитеља има различите и узајамно допуњујуће функције – оно што детету
даје отац, то му не може дати мати, оно што је недоступно оцу, даје мати. Али
ако одрасли само стварају привид, да је код њих све прекрасно, када у самој
ствари није тако, деца осећају фалш, при чему, више млађа него старија. Дете не
можеш обманути. Може бити да они то не умеју да рационално објасне, али на
подсвесном и емоционалном плану осећаће лаж. Неизвесно је шта је у том случају
боље за родитеље – да се разведу или да продуже да стварају наизглед породицу.
Желео бих да још нагласим, да за то, да брак постоји као тајна, неопходно је
строго следити хришћанске моралне норме. Не треба мислити да, ако Црква,
например, препоручује будућим супружницима да се до венчања суздржавају од
супружничке блискости, да је та потреба заснована на неким застарелим
средњовековним нормама, и да, пошто данас млади живе другачије, није обавезно
то све сачувати. Те норме нису случајно биле установљене. Оне су поверене кроз
многе векове животима многих поколења. У наше време се многи бракови распадају
управо зато што су они закључени без тврде основе. Довољно је да млади људи
осете заљубљеност – и они иду матичару или олтару. Али за неко време показује
се да се „не усаглашавају карактери“, а уствари они једноставно нису успели
боље да упознају једно друго.
Зато, што су муж и жена који ступају у брак ближе тим моралним нормама које је
установила Црква, што строже они буду сачували те норме, тим су веће шансе за
то да њихов заједнички живот заиста постане тајна, свакоднени празник, што и треба
да буде хришћански брак.
ПИТАЊА И ОДГОВОРИ:
- Да ли се супружничке свезе очувавају и након смрти? Јер
Христос је рекао да се у царству Божијем неће ни женити ни удавати...
- У будућем веку се неће ни женити ни удавати, али, како ја
мислим, неће се ни разводити. Они људи, који су овде, на земљи, ступили у брак,
тамо, на крају крајева, неће више ступати у њега. Али на питање да ли се и тамо
очувава супружничко јединство, које је овде закључено и овде израсло и
формирало се, поставши тајном, мислим да је могуће одговорити потпуно потврдно:
да, очувава се. И на Страшном Суду ће, како ја мислим, такви супружници заједно
стајати. А ако људи живе заједно, али без љубави, без узајамног схватања, онда
то на крају крајева није потпуни брак. Такво заједничко живљење може трајати до
смрти једног од супружника. Али у будућем веку ти ће људи остати туђи једно
другом, зато што су и овде били туђи.
- Нацртали сте прекрасну слику идеалног брака. Али, ето, човек
је грешан, и пошто нико од нас није идеалан, онда, по мени, уопште и неможе
бити идеалног брака, већ може бити једино стремљења ка њему, осећање
богоостављености, тако и у браку, мислим да су такве етапе неизбежне. Зато, да
би брак постојао као тајна, треба да буде непрекидна творевина двоје.
- На крају крајева, нема идеалних супружника, али има бракова
који, ако и нису идеални, али у сваком случају одговарају ономе што се назива
хришћански брак. Ја мислим да ствар и јесте у томе, да се из свезе двоје људи
који су далеко од идеалних, који су решили да сједине судбине и да живе тако да
се недостаци једног допуњују достојанствима другог, може се појавити
нешто, ако не идеално, а онда јако приближно идеалу правог хришћанског живота.
Нема коментара:
Постави коментар