Да ли може бити речи о блаженству и срећи човека и целе творевине, ако човек, а самим тим и целокупна природа, умру? Да ли се проблем смрти може решити искорењивањем зла и греха из света? Зар зло и грех нису у суштини последица страха од смрти и покушај човека да се од ње ослободи? Да ли би било греха када не би постојала смрт и страх од смрти? Због свих ових питања једини је закључак то да, док се смрт не уништи, тј. док целокупна материјална природа не престане да умире, док сва бића не превазиђу смрт, не можемо говорити ни о каквом укидању зла у свету, а самим тим ни о човековом вечном постојању и блаженству. Зато је потребно да се најпре овај проблем реши, јер би се тиме решили и други проблеми. Спаситељ наглашава да ће долазак Царства Божијег и укидање смрти решити и све друге људске проблеме: социјалне, друштвене, етичке итд. Тачније, из овога се види да је онтологија, која се бави питањем вечног постојања човека, важнија од етике, од онога шта човек чини у односу на етичке законе, као и од човековог социјалног и друштвеног стања. Онтолошко одређење сваког бића, па тиме и човека, креће се у односу бића и небића, а не у односу на оно што биће чини у контексту добра и зла. Отуда, хришћани виде решење проблема смрти за човека и целу творевину у Христу. Христово васкрсење из мртвих као централни догађај у хришћанству и хришћанска порука о васкрсењу мртвих, тј. о васкрсењу и тела, управо ово и потврђује.
опширније о овој теми у делу еп. Игнатија ,,Проблем смрти у хришћанској онтологији"
Нема коментара:
Постави коментар