Да истинујемо у љубави, протођакон Златко Матић

,,Екуменска питања су, дакле, изгубила своју драж. Врло често је то последица празнине, настале у катихезама и проповедима. Многи не знају ништа о католичкој или протестантској догматици или о разликама међу њима. Често имају тек површно или фрагментарно знање, до кога долазе путем средстава друштвене комуникације." 

Ове речи великог екуменског прегаоца, кардинала В. Каспера, могу се проширити и на ситуацију у православљу. Непознавање других (хришћана) и другачијих (теолошких и еклисијалних заједница) достиже неслућене размере, што ипак не спречава многе чланове наше црквене заједнице да, упркос незнању, злонамерно критикују и заузимају одлучне богословске ставове управо о друг(ачиј)им хришћанима. Ситуација постаје још тежа онда када се оштрица критике пренесе и на оне који те ,,друге" хришћане познају и са њима комуницирају, воде дијалог. Плод дијалога, било да су то одређени гестови, чинови, молитве(!) или одређена прихваћена и потписана документа, мора бити познат пуноћи Цркве. Тада већи број заинтересованих хришћана може адекватније да просуђује усвојене списе, па и да их, овај пут аргументовано, критикује... Када тема јединства Цркве у напора да се оно очува или васпостави постане сасвим део наших катихеза, академских предавања, проповеди и изнад свега молитве, започеће лагани процес рецепције свих досадашњих корака на том путу. ,,Одлучујућа је молитва за јединство, јер јединство не можемо једноставно ,,произвести"; оно је у коначници дар Духа Светога. За њега можемо само молити: "Veni Sancte Spiritus! Дођи, Душе Свети!"-В. Каспер.

Расизам у авиону, поучна прича

Једна жена, белкиња, стара око педесет година, добила је у авиону место поред једног црнца. Видно узнемирена позвала је стјуардесу.

Стјуардеса: ,,У чему је проблем, госпођо?"

Жена: ,,Зар не видите? Сместили сте ме поред црнца!!! Незамисливо ми је седети поред једног од тих... тих грозних људи. Дајте ми друго место, молим вас!!!"

Стјуардеса: ,,Чини ми се да су сва места заузета. Молим Вас дозволите ми да проверим да ли има ипак неко празно.

Стјуардеса се удаљила и вратила након неколико минута: ,,Госпођо, у економској класи нема места. Имамо још једно једино место у првој класи."

Пре него је госпођа успела изустити и једну једину реч, стјуардеса настави: ,,Знате, у нашој авиокомпанији је готово недопустиво да путник из економске класе седи у првој класи. Али, исто тако, било би скандалозно силити некога да седи поред особе која је испод свих нивоа. Затим се окрене црнцу и рече: ,,Дакле, господине, ако желите, узмите свој ручни пртљаг и преместите се у прву класу."

Путници који су слушали овај разговор спонтано су почели пљескати.

Новац без вредности, Anthony de Mello

Један старац продавао је све и свашта да би зарадио за живот. Остављао је утисак приглупог човека јер су му људи често плаћали лажним новцем, или су му говорили да су већ платили - иако то није била истина, али он је увек веровао људима на реч.

Када је дошло време да умре, погледао је у небо и рекао: ,,Господе, толико сам лажних новаца примио од људи, али их никада нисам осудио због тога; желео сам

мислити да не знају шта чине. И ја сам новчаница без вредности, зато, молим те, немој ме осуђивати."

Тада је зачуо глас са неба: ,,Како је могуће осудити онога који није осуђивао друге?"

Лако је наћи онога ко ради с љубављу, теже је пронаћи онога ко мисли с љубављу.

Догмати - бити или не бити, света и човека, епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије Мидић

Свако хришћанско учење, сваки догмат, непосредно се тиче живота људи, тј. њиховог вечног живота. Догмати су у православној Цркви живот и зато у свакој њиховој формулацији треба тражити њихов дубљи животни смисао. Уколико то није случај, своде се на логичке дефиниције, које као такве често могу бити и изван стварних животних проблема, те стога постају мртва слова. Нажалост, све је мање хришћана који у догматици виде откровење истине, које апсолутно утиче на ,,бити или не бити" света и човека. Због тога и црквени посленици врло ретко, ако не и никако, говоре о догматским темама у Цркви, а у свакодневном животу то апсолутно осдуствује као нешто сувишно, застарело и непотребно, или шта више недокучиво за обичне људе, чиме треба да се бави само један мали број људи, нпр. професори догматике. Ако се нешто и говори у вези са хришћанством, најчешће су то проповеди етичког карактера и садржине, а не догматске истине. Из наведених разлога догматика и реч догма имају негативну конотацију, која сама по себи не трпи никакву расправу. Насупрот оваквом гледишту, да би постала живот, догматика би требало да се бави, без обзира на то да ли се у њој говори у Цркви или у школи, не само саопштавањем одлука Цркве, донесеним на васељенским и помесним саборима, већ, пре свега, њиховим тумачењем, и то оних догматских аспеката који се тичу живота и непосредно и одлучујуће утичу на биће света и сваког човека понаособ. Једино тако ће они бити приступачни свим људима, јер се тичу живота или смрти која је заједнички проблем свих људи.

Биће Цркве извире из есхатона, епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије Мидић

Стварање света и човека, оваплоћење Христово и заједница са њим у Евхаристији, јесу типови и иконе будућег Царства Божијег. То још увек није истинито постојање створених бића, зато што још увек није остварено васкрсење мртвих у Христу. То је будуће стање створених бића, тј. то је будуће васкрсење мртвих у Христу и живот вечни, што се још увек није догодило. У студији ,,Биће као есхатолошка заједница" смо покушали да дамо одговор на питање шта је есхатон и у каквом су односу хришћанска есхатологија и хришћанска онтологија, као и у каквом односу стоје ове две теме са еклисиологијом, са садашњим начином постојања Цркве. Црква постоји у свету да би спасила свет, не толико оним што чини и говори, колико оним што она јесте, а њено биће извире из есхатона. Ту онтолошку поруку која је уско повезана са есхатоном, носи целокупно учење Цркве, а посебно њен литургијски догађај.

Смрт као најгори непријатељ, епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије Мидић

Да ли може бити речи о блаженству и срећи човека и целе творевине, ако човек, а самим тим и целокупна природа, умру? Да ли се проблем смрти може решити искорењивањем зла и греха из света? Зар зло и грех нису у суштини последица страха од смрти и покушај човека да се од ње ослободи? Да ли би било греха када не би постојала смрт и страх од смрти? Због свих ових питања једини је закључак то да, док се смрт не уништи, тј. док целокупна материјална природа не престане да умире, док сва бића не превазиђу смрт, не можемо говорити ни о каквом укидању зла у свету, а самим тим ни о човековом вечном постојању и блаженству. Зато је потребно да се најпре овај проблем реши, јер би се тиме решили и други проблеми. Спаситељ наглашава да ће долазак Царства Божијег и укидање смрти решити и све друге људске проблеме: социјалне, друштвене, етичке итд. Тачније, из овога се види да је онтологија, која се бави питањем вечног постојања човека, важнија од етике, од онога шта човек чини у односу на етичке законе, као и од човековог социјалног и друштвеног стања. Онтолошко одређење сваког бића, па тиме и човека, креће се у односу бића и небића, а не у односу на оно што биће чини у контексту добра и зла. Отуда, хришћани виде решење проблема смрти за човека и целу творевину у Христу. Христово васкрсење из мртвих као централни догађај у хришћанству и хришћанска порука о васкрсењу мртвих, тј. о васкрсењу и тела, управо ово и потврђује.

Онтолошки значај догмата, митрополит пергамски Г. Јован Зизјулас

Теологија за нас није теоретска, интелектуална делатност, апстрактно бављење разним питањима. Православно богословље је надахнуто етосом чије је исходиште у светој Евхаристији. У нашем миленијуму православна теологија ће бити веома жестоко кушана питањима свештеног карактера човекове личности и свештеног карактера творевине Божије. Да би православна Црква пружила свету своје верно сведочанство истине човека и твари, мора да изађе из своје затворености и да потражи и ослови савременог човека ма где се он налазио, савременим речником. Православни теолози треба да негују дијалог са другим хришћанима, са другим религијама, са савременим философским тенденцијама, са савременим струјањима у уметности; са свим тим феноменима данашњице православна Црква мора водити стваралачки дијалог, иначе ће остати негде у прикрајку историје, претвориће се у неку врсту секте, а у том случају, као и све секте, немајући шта да пружи савременом човеку, једноставно ће се угасити. На својим плећима носимо велико наслеђе и не треба да седнемо негде по страни, него треба да са њим, носећи га и сведочећи о њему, корачамо у новом миленијуму.