Црква и медији

   Новинари, дневна штампа, разни листови, часописи, журнали, а посебно телевизија, представљају врло утицајну силу на народ, стога се медији и не називају без разлога „седма сила“.

   Много је оних који читају новине, посебно такозвану жуту штампу која пружа врло неквалитетан, осиромашен, штетан и најчешће потпуно неистинит садржај. Премда се за новине најчешће каже: „Новине лажу!“, или „У новинама су само читуље истина.“, људи их свакодневно купују, читају и нажалост верују у скоро све што у њима пише. О томе колико су новине читане сведочи и њихова бројност, штандови су пуни, но реч је о квантитету са готово никаквим квалитетом. Телевизијски програм, такође у многоме, утиче на ширу јавност, на расположење и ментални склоп народа. Канала и програма је прегршт, а готово ничег паметног да се види. Едукација путем медија је опасна, штура и непрепоручљива.

   Врло честа тема, тема које је у последње време врло интересантна, популарна и заокупља пажњу, како новинара, тако и публике, јесте Црква. Да би се нешто читало, било занимљиво, привлачило пажњу простог света, то мора бити неки скандал, трач, проблем, у сваком случају нешто лоше. „Добар глас далеко се чује, а зао још даље.“, каже наш народ. Није интересантно ако се о Цркви пише добро, али су најзанимљивије теме, теме које голицају машту и хране душу народа оне о (такозваној???) хомосексуалности владике Василија, педофилији владике Пахомија, крађи секретара патријаршије, имовинском стању и аутомобилима епископа... Сећам се да сам на насловној страни Печата прочитао наслов: „Да ли СПЦ шаље лицемерну поруку: Слушајте нас, али немојте да нас гледате шта радимо.“ 

   Нећу улазити у то које су од наведених тема истините, а које не, то ће утврдити надлежни органи (ваљда?!), али ћу рећи да је Црква живи организам састављен и од конкретних, плотских, реалних људи, а не само од анђела и светитеља, те стога у њој поред жита има и кукоља. То је болно и жалосно, али реално стање. Немојмо на основу појединца из заједнице судити и осудити целу заједницу. Медији могу имати улогу у мисионарењу Цркве и на тај начин позитивно утицати на вернике, но они могу створити и негативну свест у народу и одбојност према Цркви, што неки новинари свесно и са циљем чине, а да при том не знају ништа о Цркви, па их владика Г. Иринеј Буловић са правом назива „неписмена пискарала“. Такође, не можемо медије кривити за девијације које и проблеме који се јављају у Цркви. Медији имају слободу говора, па могу писати како и шта желе, а на Цркви је да не даје повода да буде исмевана и блаћена. Када је то неосновано, онда то није велики проблем, но када је осуда права и истинита тада настаје мноштво прооблема. Неће новине судити Цркви, већ Бог, стога Црква мора бити способна и делатна да не дозволи медијима да одвраћају вернике од Цркве и Бога. Ако су медији моћнији и утицајнији на вернике од Цркве, онда ми као људи Цркве имамо опасне проблеме и нешто не радимо како ваља. 

   Медији су ту да нас куде и опомињу. То је неприлично, али кад-тад и потребно. Они су као бич у Божијој руци који кара и поправља, удара и шамара, али враћа на прави пут и васпитава. Као што су безбожни халдејци поправљали својим нападима и враћали Богу Изабрани народ Божији и као што су римски цареви прогонима опомињали прву Цркву, тако и медији, мада несвесно и ненамерно, указују на грешке Цркве и буде је ако ли се умори и задрема.