Новинари, дневна штампа, разни листови, часописи, журнали, а посебно телевизија, представљају врло утицајну силу на народ, стога се медији и не називају без разлога „седма сила“.
Много је оних који читају новине, посебно такозвану жуту штампу која пружа врло неквалитетан, осиромашен, штетан и најчешће потпуно неистинит садржај. Премда се за новине најчешће каже: „Новине лажу!“, или „У новинама су само читуље истина.“, људи их свакодневно купују, читају и нажалост верују у скоро све што у њима пише. О томе колико су новине читане сведочи и њихова бројност, штандови су пуни, но реч је о квантитету са готово никаквим квалитетом. Телевизијски програм, такође у многоме, утиче на ширу јавност, на расположење и ментални склоп народа. Канала и програма је прегршт, а готово ничег паметног да се види. Едукација путем медија је опасна, штура и непрепоручљива.
Врло честа тема, тема које је у последње време врло интересантна, популарна и заокупља пажњу, како новинара, тако и публике, јесте Црква. Да би се нешто читало, било занимљиво, привлачило пажњу простог света, то мора бити неки скандал, трач, проблем, у сваком случају нешто лоше. „Добар глас далеко се чује, а зао још даље.“, каже наш народ. Није интересантно ако се о Цркви пише добро, али су најзанимљивије теме, теме које голицају машту и хране душу народа оне о (такозваној???) хомосексуалности владике Василија, педофилији владике Пахомија, крађи секретара патријаршије, имовинском стању и аутомобилима епископа... Сећам се да сам на насловној страни Печата прочитао наслов: „Да ли СПЦ шаље лицемерну поруку: Слушајте нас, али немојте да нас гледате шта радимо.“
Нећу улазити у то које су од наведених тема истините, а које не, то ће утврдити надлежни органи (ваљда?!), али ћу рећи да је Црква живи организам састављен и од конкретних, плотских, реалних људи, а не само од анђела и светитеља, те стога у њој поред жита има и кукоља. То је болно и жалосно, али реално стање. Немојмо на основу појединца из заједнице судити и осудити целу заједницу. Медији могу имати улогу у мисионарењу Цркве и на тај начин позитивно утицати на вернике, но они могу створити и негативну свест у народу и одбојност према Цркви, што неки новинари свесно и са циљем чине, а да при том не знају ништа о Цркви, па их владика Г. Иринеј Буловић са правом назива „неписмена пискарала“. Такође, не можемо медије кривити за девијације које и проблеме који се јављају у Цркви. Медији имају слободу говора, па могу писати како и шта желе, а на Цркви је да не даје повода да буде исмевана и блаћена. Када је то неосновано, онда то није велики проблем, но када је осуда права и истинита тада настаје мноштво прооблема. Неће новине судити Цркви, већ Бог, стога Црква мора бити способна и делатна да не дозволи медијима да одвраћају вернике од Цркве и Бога. Ако су медији моћнији и утицајнији на вернике од Цркве, онда ми као људи Цркве имамо опасне проблеме и нешто не радимо како ваља.
Медији су ту да нас куде и опомињу. То је неприлично, али кад-тад и потребно. Они су као бич у Божијој руци који кара и поправља, удара и шамара, али враћа на прави пут и васпитава. Као што су безбожни халдејци поправљали својим нападима и враћали Богу Изабрани народ Божији и као што су римски цареви прогонима опомињали прву Цркву, тако и медији, мада несвесно и ненамерно, указују на грешке Цркве и буде је ако ли се умори и задрема.
"Сајам књига – још једна шанса да се прогледа
ОдговориИзбришиМа колико да напредује електронско доба и да се писменост формира СМС порукама и мејловима а не граматиком, правописом и читањем класика, ипак је осећај узимања књиге у руке, преслиставања, па чак и удисање мириса свеже одштампане стране нешто што се ничим не може заменити.
Београдски сајам књига је довољан доказ да овај древни производ људске потребе за Смислом и даље претрајава, па је шетња између штандова, улицама које су добиле имена по познатим људима од пера, и даље лепа и изазовна авантура, поготову онима који књигу доживљавају као оруђе (за обделавање душе, јер високе цивилизације, за разлику од примитивних, мисле више речима него сликама, па прави читаоци избегавају телевизију која је, како рече амерички писац Лари Војвуд, „киклоп који прождире књиге“) и као оружје (у доба свеопштег помрачења ума путем електронских медија, борба за слободу мисли и деловања не може се одвојити – као, уосталом, што никад није ни могла – од добре књиге, која дијагностификује и, у исти имах, нуди праве лекове)."
Prof. Vladimir Dimitrijevic