„Тада погледа Бог све
што је створио и гле, добро беше веома.“ (1Мој 1, 31). Међутим оно како се свет
и догађаји у њему одвијају кроз историју свакако није оно што је зјело благо Богом саздано већ је то оно
што је успео да изопачи човек. Тај свет који је човековом кривицом повезан са
злом и изопаченошћу треба да прође како би наступили ново небо и нова земља.
Писана пре око два миленијума , од
стране Св. Јована Богослова на Патмосу, књига Откровења је као и остале новозаветне
књиге врло актуелна и данас, врло савремена. Због компликованог симболизма који
књига садржи није престала да фасцинира читаоце кроз векове, али и да често
буде врло погрешно схватана и тумачена. Правилно схватање текста књиге отежава
и чињеница да је књига врло касно ушла у канон, те је стога Оци Цркве до осмог
века нису ни тумачили. Ван Цркве, Откровење је можда и најчитанија књига Св.
Писма. Људи изван Цркве често разумевају садржај књиге на начин да је Бог
немилосрдни осветник кога су људи увредили те Он долази да их казни тако што ће
уништити свет, донети страдање и свеопшту катастрофу. Или пак, најфасцинантнија
мистерија књиге бива жиг антихриста оличен у броју 666.
Овакво тумачење Апокалипсе је страно
духу православне теологије. Треба имати у виду да симболизам који користи Св.
Јован Богослов има за циљ да буде преносилац комуникације услед гоњења Цркве од
стране римских власти, а неку мистика или ирационалност. Симболика у књизи се
најбоље схвата ако се повеже са евхаристијским искуством Цркве. Откровење је
тумачење Литургије. О значају књиге говори сам писац када каже: „Блажен је онај
који чита и који слушају речи пророштва и који чувају у њему написано, јер
време је близу.“ (Отк 1,3).
Опис јагњета које седи на
архијерејском трону и приноси себе за живот света, ...и гле престо стајаше на небу... (Отк 4,2), окружено са двадесет
четири старешине које му се клањају и са херувимима који ...и дан и ноћ мирују говорећи Свет, Свет, Свет
Господ сведржитељ... (Отк 4,8) и са мноштво слугу одевених у беле хаљине,
свакако је слика и икона Небеске Литургије.
Но, књига откровења говори и о
екологији нашег времена. Пророштво Св. Јована Богослова јесте својеврсно
тумачење историје, односно оно нам открива шта ће уследити уколико наставимо са
нашим погрешним односом према творевини Божијој и уколико не променимо понашање
и не покајемо се. Овај есхатолошки приступ историји укључује апокалипсу која ће
за нас бити катастрофа у смислу да ћемо тада схватити све своје промашаје. Не
доноси Бог уништење творевини јер ју је Он саздао за вечно постојање, саздао ју
је динамичком, а не статичном, саздао ју је са великим потенцијалом и
неограниченом могућношћу усавршавања и напредовања. Уништење бива услед наше
погрешно пројављене слободе, лошег опхођења и немарности за свет који нам је
дат да у њему живимо. Еколошка криза је један од највећих проблема човечанства.
Она нам открива истину да свет јесте једна велика заједница и да и најмање
насиље у једном делу света доводи до последица које погађају остале делове
света. Свет у коме живимо је један па нас Св. Јован Богослов и позива да сви
као једно учествујемо у заштити животне средине.
Књига Откровења је литургијска књига
јер говори о непрестаном узношењу творевине, од стране људи који су царско
свештенство, на благослов Богу Оцу, И
учинио си их Богу нашему царевима и свештеницима и цареваће на земљи. (Отк
5,10). Митрополит пергамски, Г. Јован Зизјулас говорећи о свету као заједници
сликовито пореди свет са сликом, ако се уклони један део слике, уништи се цела
слика, тако је и са светом. Човек је као свештеник твари позван да царује на
земљи, али не као сурови владар или бахари господар, већ као онај који ће
помоћи творевини да задобије вечно постојање тако што ће је принети у заједницу
са Творцем, Твоје од твојих, Теби
приносећи... молимо се на Светој Евхаристији. Дакле, недопустиво је рећи да
је човеку потребна природа,а да природи није потребан човек јер природа као
бесловесна не може да ступи у заједницу са Творцем мимо човека. Из овог разлога на човеку је велика
одговорност јер од њега зависи спасење целог света.
Књига Откровења нас позива да
размишљамо есхатолошки, да променимо своје ставове и однос према свету као и да
спознамо јединствен карактер судбине света. Оно што Дух говори Црквама је да ми
нисмо господари и управитељи творевине већ њени свештеници. Стога Господ каже: Који победи наследиће све ово и бићу му Бог
и он ће ми бити слуга. (Отк 21,7), а ово говори мислећи на Царство Небеско
и Нови Јерусалим.
Нема коментара:
Постави коментар