Српски архиепископи након Светог Саве

УВОД

За стотину двадесет и седам година постојања аутокефалне Српске архиепископије (1219-1346) налазило се на архиепископском престолу свега дванаест архиепископа. У државном животу Србије то је било доба сталног политичког, привредног и територијалног снажења и ширења упркос повремених криза кроз које је Србија пролазила.[1] Десет архиепископа су били васпитаници манастира Хиландара, док за двојицу, Арсенија l Сремца и Јоаникија ll, нема података  да су били у Хиландару. Међу архиепископима било је ктитора, дипломата, преводилаца и књижевника. Скоро сви архиепископи су проглашени за светитеље.[2] Као најзначајнији извор из ког црпимо податке за овај период користимо дело архиепископа Данила ll, Животи краљева и архиепископа српских, познато као Књиге староставне. Ево шта у уводу архиепископ Данило ll говори о овим светим личностима чија житија описује: Јер многи од овога света јавише се, који примише реч Владике, оставивши земаљско царство и пођоше за Христом, јер учинише Његову вољу и Његове заповести савршише. И ради такве жеље њихове свесрдачне љубави ка Христу, будући још у телу, јавише се равни анђелима; јер трудове своје расплодише на стотину, и у онај светли дан доласка Владике узвеселиће се у вечној светлости. Сматрајући их блаженима, возљубљени, похвалићемо њихова житија...[3]

Беседа на Томину недељу, капела богословије Св. Јована Златоустог

У име Оца и Сина и Светога Духа, часни оци, уважени професори, браћо и сестре, Христос Васкрсе! Васкрсења је дан, просветите се људи, Пасха Господња Пасха; Ово је дан који Господ створи, обрадујмо се и веселимо се у њему!

Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у историји рода људскога. То је догађај који осмишљава наш живот, јер живот је узалудан ако му је последња станица смрт. Апостол Павле говори: Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па је празна и вера ваша. (1Кор 15, 13-14). Узалуд пророштва, узалуд мучеништво, узалуд сваки подвиг, узалуд крштење и молитве са сузама, узалуд и ово наше данашње Сабрање, ако смрт односи победу над Животом. Но, вером која је основ свих наших надања и потврда невидљивог, ми знамо да је Христос попут светлости истинске и незалазне одгнао таму и сен смрти од рода људскога, те са Божанственим Павлом кличемо: Победа прождре смрт. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? (1Кор 16, 55).

Беседа на Пасху, Св. Григорије Богослов

"На стражи мојој стаћу", каже предивни Авакум. И ја са њим данас стаћу на датој ми од Духа власти и созерцању, и размотрићу и познаћу шта ће ми се јавити и шта ће ми се говорити. И стадох, и разгледах: и гле човек узишао на облацима, и он је висок веома, и изглед његов као изглед анђела, и одећа његова као сјај муње која прелеће; и подиже руку своју према истоку, и повика гласом великим - глас његов беше као глас трубе, и око њега као мноштво небеске војске - и рече: " Данас је спасење свету, свеколиком видљивом и свеколиком невидљивом."

Пасха је Господња, Пасха, и опет кажем Пасха, у част ( Свете ) Тројице. Ово је нама празник над празницима, и свечаност над свечаностима, толико превазилазећи све друге. Данас само васкрсење празнујемо, не више само у нади ишчекивано, него већ догођено, које сав свет себи сабира. Зато, сваки нека приноси плод овом времену, и нека доноси празнични дар, било мали или велики, од духовних и Богу милих дарова, колико сваки има моћи.

Беседа на празник посвећен мученицима, Св. Јован Златоусти

Празници посвећени мученицима не уважавају се само због тога што долазе по редоследу, но и по усрђу оних који их празнују. А ово што рекох овако схватам.

 Ако си мученику подражавао, ако си се потрудио да и сам будеш добродетељан као мученик, па си трагом његовог мудрољубља пошао, онда си празник, мученички прославио, а ако празник и није био, поштовање мученика је подражавати му. И као што су они, који су порочни, без светковине и онда када се празнује празник мученика, тако се и добродетељни, и када није празник, светковином радују; јер је празник у чистој савести, као што је то и апостол Павле разјаснио када је рекао: “Зато да празнујемо не у староме квасцу, ни у квасцу пакости и лукавства, него у бесквасном хљебу чистоте и истине.

Јединство Цркве у Светој Евхаристији и у епископу

 

            Од самог почетка и настанка хришћанства, јединство Цркве је било у најдубљој повезаности са вером, молитвом и деловањем црквеног сабрања. Господња молитва у Гетсиманском врту сведочи о важности јединства Цркве као и о томе да је то управо оно што Христос жели, оно за шта Он моли Оца: Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми... да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду.(Јн 17,11;21). И опет, у Делима апостолским: А сви који вероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко. (Дап 2,44). Убрзо затим се јавља исповедање вере у једну Цркву. Ступајући  у Цркву Крштењем, ми исповедамо јединство вере са свим члановима Цркве читајући Символ вере, такође када смо на Евхаристији и желимо да се причестимо, један од основних предуслова је да исповедимо јединство вере, да исповедимо веру у Свету Тројицу и веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Битно је веровати, чувати и молити се за јединство Цркве, јер један је Христос, који је глава Цркве, која је Тело Христово.

Синдром стеченог губитка имунитета, Сида

Медицинско одређење сиде

            Сида се од самог свог открића показала као једна од најопаснијих вирусних инфекција. Структуру вируса губитка људског имунитета биолози су упоредили са структуром јежа, али оно што највише забрињава је брза и континуирана промена која се у њему догађа. Тај аспект вируса је оно што отежава проналазак вакцине.

            Честе вирусне болести, као што су грип или хепатитиц, јављају се унутар неколико дана, производе важније или мање важне симптоме, али када тело развије антитела, оне буду у великом делу савладане. Понашање вируса ХИВ-а је пуно другачије: на почетку су уочавају мали или никакви симптоми, а током развоја болести слаби одбрана организма зато што се вирус умножава у белим крвним зрнцима и затим их уништава. Антитела која се успеју развити у том раздобљу нису способна да униште вирус, али нам она омоућавају да га откријемо, зато што тест који открива њихову присутност открива и активну инфекцију. То је посебно важно јер се заражена особа може чинити потпуно здравом 5 или више година, па у тој фази може ненамерно заразити друге особе. Чак и у раздобљу од три до шест месеци пре него што се формирају антитела особа може пренети вирус неком другом. Постаје јасно зашто се овај вирус сматра толико опасним.

Задатак православног богословља данас

На шта мислимо када говоримо о задатку православног богословља данас? Сасвим је прикладно наше разматрање започети управо овим питањем јер се некоме може учинити да сам наслов сугерише ону врсту богословске орјентације која данас преовладава на Западу, а према којој је православље са правом неповерљиво. Ради се о свођењу богословља на дату ситуацију, то јест доба о пренаглашавању питања о релевантности богословља, релевантности схваћене искључиво у смислу зависности богословља, његовог задатка, метода и језика од „модерног човека“ и његових специфичних модерних потреба. Православље одбацује такво свођење богословља јер је први и непролазни задатак богословља да трага за Истином, а не за некаквом „релевантношћу“, да трага за богодоличним, а не за човекодоличним речима. Православно богословље одбацује прихватање света као кључног критеријума, док са друге стране темељна хришћанска заинтересованост за свет и његово спасење јесте сами разлог постојања богословља. У том смислу свако истинско православно богословље је увек било пастирско, мисионарско и пророчко и када год је у историји губило те своје кључне димензије постајало је пука интелектуална игра коју је „стварна“ Црква са правом игнорисала.

Беседа на Рождество Христово Св. Григорија Богослова, скраћена верзија

Христос се рађа - прослављајте! Христос са небеса - сусрећите! Христос на земљи - узвисите се! “Певајте Господу сва земљо”(Пс. 95, 1); и да обоје заједно кажем: “Узвеселите се небеса и зарадуј се земљо”(Пс. 95,11) - зарад Наднебескога, који затим (постаде) Земаљски. Христос је у телу - страхом и радошћу обрадујте се; страхом - услед греха, радошћу - ради наде. Христос је од Дјеве - жене девственујте, да Христу мајке постанете. Ко се не би поклонио Ономе од почетка? Ко не би славио Последњега?
Опет се тама развејава, опет настаје светлост (Пост. 1,2-4); опет Египат бива кажњен тамом, опет стуб (светлости) обасјава Израиљ (Изл. 10, 21: 13, 21) - “Народ који седи у тами” незнања, нека види велику светлост (бого)познања (Ис. 9, 2). “Старо прође - ево све ново постаде”(2 Кор. 5, 17). Слово (старозаветно) се повлачи, Дух осваја. Сенке нестају - Истина наступа (Рм. 7, 6: 2 Кор. 3. 6; Кол. 2, 17: Јевр. 8. 5:10, 1). Мелхиседек се испуњује: Онај који је (као Бог) без матере - постаје (сада као Човек) без оца (Јс»р. 7, 3): без мајке претходно (у првом рођењу), а без оца у другом (рођењу, тј. оваплоћењу). Закони природе се укидају! Јер треба да се испупи горњи свет. Христос заповеда, немојмо се успротивити.”Сви народи запљескајте рукама”(Пс. 46, 2), “јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Којега је власт на рамену Његовом јер се узноси заједно са Крстом - и назива се име Његово: Анђео Великог - то јест Очевог - Савета”(Ис. 9, 5). Нека Јован узвикне: “Припремите пут Господњи”(Мат. 3, 3). И ја ћу узвикнути значење овога дана: Бестелесни се оваплоћава, Реч (Логос;) добија дебљину (тела), Невидљиви бива виђен, Недодирљиви постаје опипљив, Ванвремени добија почетак, Син Божји Син Човечији постаје, “Исус Христос - јуче и данас и у векове исти” (Јевр.13,8).

Св. тајна покајања и исповести

Није могуће говорити о Исповести, а да претходно нешто не кажемо о покајању. Када човек сагледа своју грешност и када спозна себе, тада га тишти његово стање и то га одводи у покајање и будност. Тако он прекорева себе и напредује у врлини. Доћи до овога није лако, захтева се стално напрезање и напорне борбе, а велику помоћ пружа исповедање. На исповести и уз помоћ духовног оца човек изнова налази себе, преумљује се и враћа Богу.

            ,,Лако је исповедити да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мог битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно.“ каже о. Александар Шмеман.

Агонија екуменизма – Хартфордски апел

Јануара 1975. седамнаест америчких теолога, припадника различитих америчких Цркава, окупили су се на академији у Хартфорду како би разговарали о заједничкој хришћанској реакцији на 13 лажних и погубних секуларних идеја које подривају савремено Хришћанство и његов утицај у друштву. Након што је комисија детаљно претресла сваку од тачака, усагласила се око текста познатог као „Хартфордски апел“. Реакција на апел је надмашила сва очекивања. И у Америци, а посебно у Европи „Апел“ је дочекан са одобравањем, ругањем, бесом, а код верника са осећањем огромног олакшања што је неко коначно рекао оно што је требало одавно да се каже. Онај који је учествовао у овим седницама и који је потписао овај „Апел“ био је и о. Александар Шмеман. Отац Шмеман је замољен да напише есеј о коме ћемо овде говорити, али пре тога да наведемо одломке из Хартфордског апела како бисмо се бар делимично упознали са његовим текстом.

Беседа на Крстовдан

У име Оца и Сина и Св. Духа,
Часни Оче, драга у Христу браћо, 
Узневши се на крст, добровољно, истоименом Твоме новом народу милости Твоје даруј, Христе Боже, развесели силом твојом православни род наш, победу дајући му над непријатељима, јер за помоћ има Твоје оружје мира, крст као непобедиву победу., певамо у кондаку празника Воздвижења часнога крста, који данас прослављамо. И заиста, крст је оружје мира које у себи носи силу исцељења, обновњеља, васкрсења и непобедиве победе. Крст је символ рата са грехом, смрти и сатаном, а мира са Богом. Символ пута од смрти у живот, пута који нас води пред врата Царства, символ победе над смрћу, и средство којим се долази до Васкрсења. ,,Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и нека узме крст свој и за мном нека пође! (Мт 16,24), позивао је и сада позива Спаситељ све људе овога света.

Рођење Пресвете Богородице

Небески владика; човек народа, еп. Андреј Ћилерџић

О БРАКУ, митрополит Иларион Алфејев

Будући да сам монах, ја на крају крајева, ништа о браку не могу рећи из сопственог искуства. Оно на чему ја заснивам (ово предавање) је искуство контаката са јако много људи, међу којима и брачних парова, са којима сам близак и са којима се знам много година.

Црква брак схвата као тајну, при чему није тајна само венчање, него сав брак као савез мужа и жене. Ни једна религија, ни један поглед на свет не односи се према браку тако као хришћанство које благослови чудо сједињења двоје људи у једно тело, једну душу и један дух.

"Добро нам је овде бити" - Преображење Господње, митрополит Иларион Алфејев

У земаљском животу Господа Исуса Христа било је веоа мало радосних, светлих тренутака. Бог се оваплотио, дошао у овај свет најпре зпог тога да би се погрузио у нашу таму, поделио са нама муку и свакодневницу људског живота. Управо је зато Господ Исус Христос толико времена проводио с грешним људима, који су требали очишћење, просвећење, спасење. Управо је зато Господ за Себе изабрао крсни пут, пострадао за људе, био одбачен од њих, био пљуван и ударан (заушение), примио крсну смрт и сишао у ад, да би сво то пространство где је до Његовог доласка царовало зло, напунио својим божанством и светошћу.

СРПСКА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ, Епископ Бачки Иринеј (Буловић)

- Пре неколико месеци новине "Радоњеж" објавиле су материјал са потписом ђакона Андреја Курајева о томе, да је Српска Црква изашла из ССЦ и из екуменског покрета. Колико ова информација одговара истини и какав је данас однос Српске Цркве према екуменском покрету?

 

Хвала Воскресшему, Константин Романов

Хвалите Господа с небес
И пойте непрестанно:
Исполнен мир Его чудес
И славой несказанной.

Хвалите сонм бесплотных сил
И ангельские лики;
Из мрака скорбного могил
Свет воссиял великий.

Хвалите Господа с небес,
Холмы, утесы, горы!
Осанна! Смерти страх исчез.
Светлеют наши взоры.

Любовью к ближним пламенея, Алексей Константинович Толстой

Любовью к ближним пламенея
Народ смиренно Он учил.
Он все законы Моисея
Любви закону подчинил.
Не терпит гнева Он, ни мщенья,
Он проповедует прощенье,
Велит за зло платить добром.
Есть неземная сила в Нём:
Слепым Он возвращает зренье,
Дарит и крепость и движенье
Тому, кто был и слаб и хром.
Целя недуг, врачуя муку,
Везде Спасителем Он был,
И всем простёр благую руку
                                              И никого не осудил.

Эти бедные селенья, Ф. И. Тютчев

Эти бедные селенья,

Эта скудная природа –

Край родной долготерпенья,

Край ты русского народа!

Не поймет и не заметит

Гордый взор иноплеменный,

Что сквозит и тайно светит

В наготе твоей смиренной.

Удрученный ношей крестной,

Всю тебя, земля родная,

В рабском виде Царь небесный

Исходил, благословляя.

.

Отец людей, Отец Небесный!, Пушкин, Александр

Отец людей, Отец Небесный!
Да имя вечное Твое
Святится нашими сердцами!
Да прийдет Царствие Твое,
Твоя да будет Воля с нами,
Как в небесах, так на земли!
Насущный хлеб нам ниспошли
Твоею щедрою рукою,
И как прощаем мы людей,
Так нас, ничтожных пред Тобою,
Прости, Отец, Своих детей;
Не ввергни нас во искушенье
И от лукавого прельщенья
Избави нас...