Јединство Цркве у Светој Евхаристији и у епископу

 

            Од самог почетка и настанка хришћанства, јединство Цркве је било у најдубљој повезаности са вером, молитвом и деловањем црквеног сабрања. Господња молитва у Гетсиманском врту сведочи о важности јединства Цркве као и о томе да је то управо оно што Христос жели, оно за шта Он моли Оца: Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми... да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду.(Јн 17,11;21). И опет, у Делима апостолским: А сви који вероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко. (Дап 2,44). Убрзо затим се јавља исповедање вере у једну Цркву. Ступајући  у Цркву Крштењем, ми исповедамо јединство вере са свим члановима Цркве читајући Символ вере, такође када смо на Евхаристији и желимо да се причестимо, један од основних предуслова је да исповедимо јединство вере, да исповедимо веру у Свету Тројицу и веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Битно је веровати, чувати и молити се за јединство Цркве, јер један је Христос, који је глава Цркве, која је Тело Христово.

Синдром стеченог губитка имунитета, Сида

Медицинско одређење сиде

            Сида се од самог свог открића показала као једна од најопаснијих вирусних инфекција. Структуру вируса губитка људског имунитета биолози су упоредили са структуром јежа, али оно што највише забрињава је брза и континуирана промена која се у њему догађа. Тај аспект вируса је оно што отежава проналазак вакцине.

            Честе вирусне болести, као што су грип или хепатитиц, јављају се унутар неколико дана, производе важније или мање важне симптоме, али када тело развије антитела, оне буду у великом делу савладане. Понашање вируса ХИВ-а је пуно другачије: на почетку су уочавају мали или никакви симптоми, а током развоја болести слаби одбрана организма зато што се вирус умножава у белим крвним зрнцима и затим их уништава. Антитела која се успеју развити у том раздобљу нису способна да униште вирус, али нам она омоућавају да га откријемо, зато што тест који открива њихову присутност открива и активну инфекцију. То је посебно важно јер се заражена особа може чинити потпуно здравом 5 или више година, па у тој фази може ненамерно заразити друге особе. Чак и у раздобљу од три до шест месеци пре него што се формирају антитела особа може пренети вирус неком другом. Постаје јасно зашто се овај вирус сматра толико опасним.

Задатак православног богословља данас

На шта мислимо када говоримо о задатку православног богословља данас? Сасвим је прикладно наше разматрање започети управо овим питањем јер се некоме може учинити да сам наслов сугерише ону врсту богословске орјентације која данас преовладава на Западу, а према којој је православље са правом неповерљиво. Ради се о свођењу богословља на дату ситуацију, то јест доба о пренаглашавању питања о релевантности богословља, релевантности схваћене искључиво у смислу зависности богословља, његовог задатка, метода и језика од „модерног човека“ и његових специфичних модерних потреба. Православље одбацује такво свођење богословља јер је први и непролазни задатак богословља да трага за Истином, а не за некаквом „релевантношћу“, да трага за богодоличним, а не за човекодоличним речима. Православно богословље одбацује прихватање света као кључног критеријума, док са друге стране темељна хришћанска заинтересованост за свет и његово спасење јесте сами разлог постојања богословља. У том смислу свако истинско православно богословље је увек било пастирско, мисионарско и пророчко и када год је у историји губило те своје кључне димензије постајало је пука интелектуална игра коју је „стварна“ Црква са правом игнорисала.

Беседа на Рождество Христово Св. Григорија Богослова, скраћена верзија

Христос се рађа - прослављајте! Христос са небеса - сусрећите! Христос на земљи - узвисите се! “Певајте Господу сва земљо”(Пс. 95, 1); и да обоје заједно кажем: “Узвеселите се небеса и зарадуј се земљо”(Пс. 95,11) - зарад Наднебескога, који затим (постаде) Земаљски. Христос је у телу - страхом и радошћу обрадујте се; страхом - услед греха, радошћу - ради наде. Христос је од Дјеве - жене девственујте, да Христу мајке постанете. Ко се не би поклонио Ономе од почетка? Ко не би славио Последњега?
Опет се тама развејава, опет настаје светлост (Пост. 1,2-4); опет Египат бива кажњен тамом, опет стуб (светлости) обасјава Израиљ (Изл. 10, 21: 13, 21) - “Народ који седи у тами” незнања, нека види велику светлост (бого)познања (Ис. 9, 2). “Старо прође - ево све ново постаде”(2 Кор. 5, 17). Слово (старозаветно) се повлачи, Дух осваја. Сенке нестају - Истина наступа (Рм. 7, 6: 2 Кор. 3. 6; Кол. 2, 17: Јевр. 8. 5:10, 1). Мелхиседек се испуњује: Онај који је (као Бог) без матере - постаје (сада као Човек) без оца (Јс»р. 7, 3): без мајке претходно (у првом рођењу), а без оца у другом (рођењу, тј. оваплоћењу). Закони природе се укидају! Јер треба да се испупи горњи свет. Христос заповеда, немојмо се успротивити.”Сви народи запљескајте рукама”(Пс. 46, 2), “јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Којега је власт на рамену Његовом јер се узноси заједно са Крстом - и назива се име Његово: Анђео Великог - то јест Очевог - Савета”(Ис. 9, 5). Нека Јован узвикне: “Припремите пут Господњи”(Мат. 3, 3). И ја ћу узвикнути значење овога дана: Бестелесни се оваплоћава, Реч (Логос;) добија дебљину (тела), Невидљиви бива виђен, Недодирљиви постаје опипљив, Ванвремени добија почетак, Син Божји Син Човечији постаје, “Исус Христос - јуче и данас и у векове исти” (Јевр.13,8).

Св. тајна покајања и исповести

Није могуће говорити о Исповести, а да претходно нешто не кажемо о покајању. Када човек сагледа своју грешност и када спозна себе, тада га тишти његово стање и то га одводи у покајање и будност. Тако он прекорева себе и напредује у врлини. Доћи до овога није лако, захтева се стално напрезање и напорне борбе, а велику помоћ пружа исповедање. На исповести и уз помоћ духовног оца човек изнова налази себе, преумљује се и враћа Богу.

            ,,Лако је исповедити да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мог битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно.“ каже о. Александар Шмеман.

Агонија екуменизма – Хартфордски апел

Јануара 1975. седамнаест америчких теолога, припадника различитих америчких Цркава, окупили су се на академији у Хартфорду како би разговарали о заједничкој хришћанској реакцији на 13 лажних и погубних секуларних идеја које подривају савремено Хришћанство и његов утицај у друштву. Након што је комисија детаљно претресла сваку од тачака, усагласила се око текста познатог као „Хартфордски апел“. Реакција на апел је надмашила сва очекивања. И у Америци, а посебно у Европи „Апел“ је дочекан са одобравањем, ругањем, бесом, а код верника са осећањем огромног олакшања што је неко коначно рекао оно што је требало одавно да се каже. Онај који је учествовао у овим седницама и који је потписао овај „Апел“ био је и о. Александар Шмеман. Отац Шмеман је замољен да напише есеј о коме ћемо овде говорити, али пре тога да наведемо одломке из Хартфордског апела како бисмо се бар делимично упознали са његовим текстом.

Беседа на Крстовдан

У име Оца и Сина и Св. Духа,
Часни Оче, драга у Христу браћо, 
Узневши се на крст, добровољно, истоименом Твоме новом народу милости Твоје даруј, Христе Боже, развесели силом твојом православни род наш, победу дајући му над непријатељима, јер за помоћ има Твоје оружје мира, крст као непобедиву победу., певамо у кондаку празника Воздвижења часнога крста, који данас прослављамо. И заиста, крст је оружје мира које у себи носи силу исцељења, обновњеља, васкрсења и непобедиве победе. Крст је символ рата са грехом, смрти и сатаном, а мира са Богом. Символ пута од смрти у живот, пута који нас води пред врата Царства, символ победе над смрћу, и средство којим се долази до Васкрсења. ,,Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и нека узме крст свој и за мном нека пође! (Мт 16,24), позивао је и сада позива Спаситељ све људе овога света.