Смрт као најгори непријатељ, епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије Мидић

Да ли може бити речи о блаженству и срећи човека и целе творевине, ако човек, а самим тим и целокупна природа, умру? Да ли се проблем смрти може решити искорењивањем зла и греха из света? Зар зло и грех нису у суштини последица страха од смрти и покушај човека да се од ње ослободи? Да ли би било греха када не би постојала смрт и страх од смрти? Због свих ових питања једини је закључак то да, док се смрт не уништи, тј. док целокупна материјална природа не престане да умире, док сва бића не превазиђу смрт, не можемо говорити ни о каквом укидању зла у свету, а самим тим ни о човековом вечном постојању и блаженству. Зато је потребно да се најпре овај проблем реши, јер би се тиме решили и други проблеми. Спаситељ наглашава да ће долазак Царства Божијег и укидање смрти решити и све друге људске проблеме: социјалне, друштвене, етичке итд. Тачније, из овога се види да је онтологија, која се бави питањем вечног постојања човека, важнија од етике, од онога шта човек чини у односу на етичке законе, као и од човековог социјалног и друштвеног стања. Онтолошко одређење сваког бића, па тиме и човека, креће се у односу бића и небића, а не у односу на оно што биће чини у контексту добра и зла. Отуда, хришћани виде решење проблема смрти за човека и целу творевину у Христу. Христово васкрсење из мртвих као централни догађај у хришћанству и хришћанска порука о васкрсењу мртвих, тј. о васкрсењу и тела, управо ово и потврђује.

Онтолошки значај догмата, митрополит пергамски Г. Јован Зизјулас

Теологија за нас није теоретска, интелектуална делатност, апстрактно бављење разним питањима. Православно богословље је надахнуто етосом чије је исходиште у светој Евхаристији. У нашем миленијуму православна теологија ће бити веома жестоко кушана питањима свештеног карактера човекове личности и свештеног карактера творевине Божије. Да би православна Црква пружила свету своје верно сведочанство истине човека и твари, мора да изађе из своје затворености и да потражи и ослови савременог човека ма где се он налазио, савременим речником. Православни теолози треба да негују дијалог са другим хришћанима, са другим религијама, са савременим философским тенденцијама, са савременим струјањима у уметности; са свим тим феноменима данашњице православна Црква мора водити стваралачки дијалог, иначе ће остати негде у прикрајку историје, претвориће се у неку врсту секте, а у том случају, као и све секте, немајући шта да пружи савременом човеку, једноставно ће се угасити. На својим плећима носимо велико наслеђе и не треба да седнемо негде по страни, него треба да са њим, носећи га и сведочећи о њему, корачамо у новом миленијуму.

Црква и медији

   Новинари, дневна штампа, разни листови, часописи, журнали, а посебно телевизија, представљају врло утицајну силу на народ, стога се медији и не називају без разлога „седма сила“.

   Много је оних који читају новине, посебно такозвану жуту штампу која пружа врло неквалитетан, осиромашен, штетан и најчешће потпуно неистинит садржај. Премда се за новине најчешће каже: „Новине лажу!“, или „У новинама су само читуље истина.“, људи их свакодневно купују, читају и нажалост верују у скоро све што у њима пише. О томе колико су новине читане сведочи и њихова бројност, штандови су пуни, но реч је о квантитету са готово никаквим квалитетом. Телевизијски програм, такође у многоме, утиче на ширу јавност, на расположење и ментални склоп народа. Канала и програма је прегршт, а готово ничег паметног да се види. Едукација путем медија је опасна, штура и непрепоручљива.

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав

Пасхалне стихире

Воскресенија ден

Христос Васкрсе!!! Заиста Васкрсе!!!